Ubitačne kruščice

Ruč­no ra­đe­ni vo­ble­ri na­ših kon­struk­to­ra i pro­iz­vo­đa­ča po­zna­ti su i tra­že­ni ši­rom sve­ta. Uglav­nom su to va­ra­li­ce od tri i po cen­ti­me­tra na­vi­še. Ali, ne­ki maj­sto­ri uspe­šno iz­ra­đu­ju pra­ve mi­ni­ja­tu­re, du­ge od 15 do 30 mm, na ko­je se ne pe­ca­ju sa­mo sit­ne gra­blji­vi­ce već i tro­fej­ni pri­mer­ci ra­znih vr­sta.

Se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, po­red Ra­pa­le, re­la­tiv­no po­zna­ti pro­iz­vo­đa­či vo­ble­ra mo­gli su se na­bro­ja­ti pr­sti­ma jed­ne ru­ke. Kao me­ra ve­li­či­ne nji­ho­vih naj­ma­njih pro­iz­vo­da va­ži­la je gra­ni­ca od 5 cm ili 2 in­ča (sa iz­u­zet­kom dva ka­sni­ja Ra­pa­li­na mo­de­la: Co­unt­down od 3 cm i Rat­tlin Fat Rap od 4 cm). Ve­li­ku no­vi­nu u tom vre­me­nu pred­sta­vlja­le su pr­ve se­ri­je Ru­žnog pa­če­ta Alek­san­dra Aca Ve­se­li­no­vi­ća u ve­li­či­na­ma is­pod te gra­ni­ce: od 2 do 5 cm. Nji­ma je uve­de­na no­va ka­te­go­ri­ja mi­ni vo­ble­ra, ko­ji su bi­li ori­gi­nal­ne kon­struk­ci­je i ve­li­ke lov­no­sti. Ni­je te­ško od­go­net­nu­ti zbog če­ga su svet­ski po­zna­ti pro­iz­vo­đa­či, sa ret­kim iz­u­ze­ci­ma, još pu­ne dve-tri de­ce­ni­je iz­be­ga­va­li pro­iz­vod­nju ta­kvih va­ra­li­ca. Na­i­me, sa sma­nji­va­njem ve­li­či­ne eks­po­nen­ci­jal­no ra­stu pro­ble­mi kon­struk­ci­je, iz­ra­de i upo­tre­blji­vo­sti.

Me­đu ma­lo­broj­nim ča­čan­skim ri­bo­lov­ci­ma ko­ji su kra­jem se­dam­de­se­tih za­po­če­li iz­ra­du uni­kat­nih dr­ve­nih ruč­no ra­đe­nih vo­ble­ra bio je i Pre­drag Ca­ne Đor­đe­vić. Za raz­li­ku od osta­lih, ko­ji su pre­te­žno pra­vi­li vo­ble­re u du­gu­lja­stoj for­mi ri­bi­ce, pri­bli­žnih du­ži­na 5, 6 i 7 cm, on se po­sve­tio ta­da kod nas no­voj kon­struk­ci­ji, po­pu­lar­no na­zva­noj »kru­šči­ca«. Pro­seč­na ve­li­či­na nje­go­vih »kru­šči­ca« bi­la je oko 3 cm. U po­čet­ku, to su bi­li pli­va­ju­ći du­bo­ko­ron­ci, ali je ubr­zo uspe­šno sa­vla­dao pro­ble­me kon­struk­ci­je to­nu­ćih. Na­i­me, to­nu­ći vo­ble­ri, po­go­to­vu oni ma­li, ima­ju nad pli­va­ju­ćim jed­nu bit­nu pred­nost – mo­gu se znat­no da­lje i tač­ni­je za­ba­ci­ti. Sa pri­met­no bo­ljom upo­tre­blji­vo­šću i, za­vi­sno od uslo­va i vr­ste ri­be, sve bo­ljom lov­no­šću, Ca­ne je za­po­čeo sma­nji­va­nje svo­jih to­nu­ćih »kru­šči­ca«. Već osam­de­se­tih go­di­na, on i ja smo na Za­pad­noj Mo­ra­vi (od Čač­ka do Kra­lje­va) i Dri­ni (uz­vod­no i niz­vod­no od Ba­ji­ne Ba­šte) va­ra­li­ča­ri­li sa nje­go­vim kru­ška­stim vo­bler­či­ći­ma pro­seč­ne ve­li­či­ne 1,5 do 2,5 cm. Ci­lja­no smo lo­vi­li uglav­nom kle­na, ali je bi­lo i mno­štvo spo­ra­dič­nih ulo­va pa­strm­ke, bu­co­va, prot­fi­ša, mre­ne, de­ve­ri­ke, so­ma, štu­ke – pa čak i sko­ba­lja. Ca­ne je de­ve­de­se­tih go­di­na po­ste­pe­no na­pu­stio va­ra­li­ča­re­nje i po­sve­tio se mu­ši­čar­skom ri­bo­lo­vu. Na sre­ću, ni­je pre­stao da iz­ra­đu­je vo­ble­re. U me­đu­vre­me­nu, kao maj­stor sa vi­še­de­ce­nij­skim is­ku­stvom, us­peo je da na­pra­vi vr­lo upo­tre­blji­ve i lov­ne vo­ble­re du­ge pri­bli­žno 1 cm. Ta­ko je na­sta­la no­va kla­sa mi­kro vo­ble­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 371-)