Ubitačna paprikarka

Odav­no je po­zna­to da ša­ran i dru­gi ci­pri­ni­di vo­le hra­nu ra­znih mi­ri­sa i uku­sa, od ko­jih su ne­ki i na­ma pro­sto neo­do­lji­vi, dok dru­gi, naj­bla­že re­če­no, iza­zi­va­ju muč­ni­nu i dru­ge pro­bav­ne smet­nje. Ale­va pa­pri­ka, ali pre­te­žno slat­ka ili bla­go lju­ta, po­o­dav­no se ko­ri­sti za aro­ma­ti­zo­va­nje va­lja­ka, a po mi­ri­su i uku­su vr­lo joj je sli­čan i u krugovima sa­vre­me­nih ša­ran­dži­ja­ po­pu­lar­ni ro­bin red. Ali ne­dav­ni sme­li eks­pe­ri­ment na­šeg sa­rad­ni­ka i nje­go­vih pri­ja­te­lja po­ka­zao je da ša­ran uop­šte ni­je ga­dljiv ni na naj­lju­ću mo­gu­ću hra­nu.

Ne­gde po­lo­vi­nom mar­ta, u špaj­zu sam na­šao za­tu­re­na dva ki­lo­gra­ma tu­ca­ne pa­pri­ke, ko­ju sam pro­šlog le­ta u Ne­mač­ku do­neo od ku­će, iz Ve­li­ke Ko­pa­šni­ce. Na mo­ju ve­li­ku ža­lost, pa­pri­ka ni­je bi­la do­bro uskla­di­šte­na, pa je po njoj po­če­la da se hva­ta ple­san i ni­je vi­še bi­la za ljud­sku upo­tre­bu. Ka­ko mi je bi­lo žao da je tek ta­ko ba­cim, a bu­du­ći da je ina­če vr­lo slič­nog mi­ri­sa i struk­tu­re kao ro­bin red (ko­ji je već go­di­na­ma od­lič­na aro­ma za ša­ra­na), sa­mo je mno­go lju­ća, pa­lo mi je na pa­met da ovu le­sko­vač­ku pa­pri­ku is­ko­ri­stim za pra­vlje­nje boj­li­ja na ko­je će­mo mo­ji pri­ja­te­lji i ja pe­ca­ti po­čet­kom pro­le­ća.

To je, ina­če, sa­svim lo­gi­čan iz­bor, ne­za­vi­sno od ovog ne­sreć­nog slu­ča­ja, jer smo i ra­ni­jih go­di­na re­dov­no u hlad­noj vo­di od­lič­no lo­vi­li na me­ša­vi­nu aro­ma be­log lu­ka i ro­bin re­da, naj­če­šće u kom­bi­na­ci­ji sa ne­kom za­čin­skom sme­som. Ovog pu­ta smo uze­li stan­dard­ni 50-50 miks, ko­ji smo sa­mo ma­lo po­ja­ča­li, do­da­ju­ći na ki­lo­gram su­ve sme­se oko 100 g ri­bljeg bra­šna (ina­če se mo­že do­da­va­ti do 30 od­sto), a on­da smo tu ma­su aro­ma­ti­zo­va­li sa po­do­sta pa­pri­ke, uba­civ­ši tri pu­ne su­pe­ne ka­ši­ke. Ka­ko smo pro­šle go­di­ne u ne­ko­li­ko na­vra­ta od­lič­no pe­ca­li na boj­li­je na­pra­vlje­ne ne sa ko­ko­ši­jim ja­ji­ma već sa pre­pe­li­či­jim (mo­je pro­iz­vod­nje), re­ši­li smo da taj sa­sto­jak ne me­nja­mo (ta ja­ja su sit­ni­ja, ali ima­ju dru­ga­či­ji mi­ris i od­lič­na ve­ziv­na svoj­stva). U njih smo po­mo­ću pre­se is­ce­di­li 2-3 če­na be­log lu­ka (ta­ko­đe iz mo­je ba­šte), da do­dat­no za­mi­ri­še­mo sme­su, uba­ci­li jed­nu su­pe­nu ka­ši­ku so­li (ko­ja je isto­vre­me­no pri­rod­ni po­ja­či­vač uku­sa i kon­zer­vans), sve do­bro pro­me­ša­li i na­pra­vi­li to­nu­će boj­li­je preč­ni­ka 20 mm.

NA­KON KU­VA­NJA smo na uobi­ča­je­ni na­čin pro­ba­li boj­li­je – ma­lo smo ih za­gri­zli, da vi­di­mo ka­kvog su uku­sa. Bi­li su to­li­ko lju­ti da nam je je­zik svi­ma utr­nuo, kao od naj­lju­ćih fe­fe­ro­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 373-)