Tri ključna koraka

Ve­ći­na onih ko­ji ni­kad ni­su bi­li na ne­kom rib­njač­kom je­ze­ru sma­tra da za pe­ca­nje na ta­kvim vo­da­ma ni­su po­treb­ni ni­ka­kvo zna­nje ni­ ve­šti­na, te da sa­ma ku­po­vi­na dnev­ne do­zvo­le i odva­ja­nje ne­ko­li­ko sa­ti ga­ran­tu­ju ulov od bar ne­ko­li­ko de­se­ti­na ki­la ri­be. Uop­šte, me­đu­tim, ni­je ta­ko – i naj­bo­lji ri­bo­lov­ci če­sto mo­ra­ju po­šte­no da se pri­pre­me i na­ra­de ne bi li na­pu­ni­li ču­var­ku

Čak i ka­da pe­ca­mo na ko­mer­ci­jal­nom re­vi­ru mo­že nam se de­si­ti da bu­de­mo na po­gre­šnom me­stu u po­gre­šno vre­me. A bez ob­zi­ra na bo­gat­stvo ri­bljeg fon­da i »ka­bi­net­ske« uslo­ve, pri­ro­da dik­ti­ra pra­vi­la, te je sa­svim nor­mal­no da ri­ba bu­de sla­bo ak­tiv­na ili čak pot­pu­no ne­ak­tiv­na u ne­kom pe­ri­o­du, pa i on­da ka­da mi do­đe­mo na pe­ca­nje. S dru­ge stra­ne, upor­nost je ve­o­ma bit­na oso­bi­na sva­kog uspe­šnog ri­bo­lov­ca, ali će i naj­ve­ća is­traj­nost, ako ne zna­mo šta ra­di­mo, tj. za­što pe­ca­mo na od­re­đe­ni na­čin, sa­mo slu­čaj­no do­ne­ti uspeh. Ovim pri­lo­gom će­mo po­ku­ša­ti da uka­že­mo na ono šta je po­treb­no ura­di­ti ka­da se de­si da na ri­bom pre­bo­ga­toj vo­di ne mo­že­mo ni­šta da upe­ca­mo.

1+1. Pot­pi­sni­ci ovog tek­sta, obo­ji­ca tak­mi­ča­ri i dr­žav­ni re­pre­zen­ta­tiv­ci, za­go­vor­ni­ci su ri­bo­lo­va jed­nim šta­pom, i to iz prak­tič­nih raz­lo­ga. Ta­ko smo, na­i­me, mno­go bo­lje kon­cen­tri­sa­ni, ope­ra­tiv­ni­ji i efi­ka­sni­ji, a u slu­ča­ju ka­če­nja krup­ni­je ri­be, ne mo­ra­mo raz­mi­šlja­ti o ne­pri­jat­noj mo­guć­no­sti da se ona umr­si u stru­ne osta­lih šta­po­va ili da će­mo je iz­gu­bi­ti u pre­pre­ka­ma u ko­je je ušla jer ni­smo sme­li da je vu­če­mo ta­mo gde su nam dru­gi si­ste­mi.

Me­đu­tim, od ovog pra­vi­la čak i tak­mi­ča­ri od­u­sta­ju to­kom tre­nin­ga i neo­ba­ve­znog pe­ca­nja u slu­ča­ju ka­da na je­dan štap ne­ma ulo­va ili kad su oni za­ne­mar­lji­vi. Ta­da mu pri­do­da­ju dru­gi, ko­ji na­zi­va­ju »še­tač« (ili »tra­gač«). Dok se pr­vi ko­ri­sti u osnov­noj hra­nje­noj zo­ni, dru­gim se »tra­ži« ri­ba ta­ko što se si­stem pla­si­ra na ra­zna iz­gled­na me­sta. A to su sve one zo­ne ko­je bi mo­gle da­ti ri­bu – pre sve­ga »ćo­ško­vi«, po­zi­ci­je sa pre­pre­ka­ma, ivi­ce vo­de­ne i obal­ne ve­ge­ta­ci­je... Ako sa po­lo­ža­ja na kom se na­la­zi­mo mo­že­mo po­kri­ti vi­še ta­kvih me­sta, on­da tre­ba da po ne­ko­li­ko pu­ta za­ba­ci­mo na sva­ko od njih. Ko­li­ki tre­ba da bu­du vre­men­ski raz­ma­ci iz­me­đu za­ba­ča­ja i ko­li­ko se kom me­stu tre­ba po­sve­ti­ti, mo­ra­te pro­ce­ni­ti sa­mi. Vr­lo je bit­no da na tim »se­kun­dar­nim po­zi­ci­ja­ma«, na ko­ji­ma tra­ži­mo lo­vi­nu, ne for­si­ra­mo pri­hra­nji­va­nje (ni start­no tj. »te­ško« hra­nje­nje ni­je po­treb­no), ka­ko ne bi­smo iona­ko sla­bo ak­tiv­nu ri­bu »raz­vu­kli« po ce­lom re­vi­ru.

TAK­TIČ­KA PRI­MA­MA. Oda­bir ti­pa hra­ne za »slo­bod­ni« fi­der ri­bo­lov na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma je prak­tič­no neo­gra­ni­čen. Mo­gu se ko­ri­sti­ti kla­sič­ne bra­šna­ste (pra­ška­ste) sme­se, su­vi i na­kva­še­ni pe­le­ti, kao i raz­li­či­ti spod-mik­so­vi (tj. raz­ne me­ša­vi­ne ku­va­nog zr­ne­vlja). Mi se tak­mi­ča­ri, zbog ogra­ni­če­nja ko­ja va­že na zva­nič­nim nad­me­ta­nji­ma u na­šem spor­tu, te za­to da bi­smo una­pre­đi­va­li for­mu i ume­će, ret­ko slu­ži­mo prać­ka­ma, »ko­bra­ma«, »lo­pa­ta­ma« i dru­gim po­ma­ga­li­ma ko­ji­ma se pri­ma­ma ina­če mo­že pla­si­ra­ti, i dr­ži­mo se is­klju­či­vo ka­ve­znih hra­ni­li­ca od­go­va­ra­ju­ćih ve­li­či­na za kon­kret­nu si­tu­a­ci­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 404-)