Težina, brzina i veličina

Re­la­tiv­no če­sti gu­bi­ci krup­nih ri­ba pri pe­ca­nju ša­ra­na fi­der si­ste­mi­ma sa me­tod hra­ni­li­com i iz­ra­zi­to krat­kim pred­ve­zom mu­če i mno­ge ve­šte ri­bo­lov­ce. Ovo­ga pu­ta ot­kri­va­mo vam glav­ne raz­lo­ge te ne­že­lje­ne po­ja­ve i na­či­ne da se ona što re­đe do­ga­đa

Me­tod fi­der, tj. pe­ca­nje ša­ra­na fi­der šta­po­vi­ma i hra­ni­li­com uz upo­tre­bu iz­ra­zi­to le­plji­ve pri­hra­ne, te si­ste­mom sa vr­lo krat­kim pred­ve­zom (ta­ko da udi­ca bu­de uti­snu­ta u pri­ma­mu ili tek ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra od­mak­nu­ta od nje) naj­u­spe­šni­ji je na­čin lo­va ša­ra­na na mno­gim ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma. Ali, ni on ni­je bez ma­na, a ne­ke od nje­go­vih naj­sla­bi­jih ta­ča­ka su baš one ko­je ga isto­vre­me­no či­ne ta­ko efi­ka­snim. Ovo­ga pu­ta bi­će re­či o to­me za­što krup­ni ša­ra­ni pri­lič­no če­sto spa­da­ju sa udi­ca kad se ovom teh­ni­kom pe­ca, ka­ko bi oni ko­ji se sa tim pro­ble­mom sre­ću mo­gli da od­go­va­ra­ju­ćim ko­rek­ci­ja­ma pri­bo­ra i nje­go­ve upo­tre­be po­ve­ća­ju pro­ce­nat re­a­li­zo­va­nih uda­ra­ca.

IZ­RA­ŽE­NA AGRE­SIV­NOST. Pr­vi i osnov­ni raz­log za spa­da­nje ve­li­kih ša­ra­na sa udi­ce je taj što uglav­nom ve­o­ma agre­siv­no na­sr­ću na ma­mac, pa se de­si da se ne za­ka­če ka­ko tre­ba. Kla­sič­ne pra­ška­ste (bra­šna­ste) pri­hra­ne ve­o­ma br­zo ša­ra­na »pri­zo­vu« na hra­ni­li­šte, a zbog vr­lo sit­nih če­sti­ca on po­tra­gu za krup­ni­jim ko­ma­di­ma hra­ne na­sta­vlja te­melj­nim pre­tra­ži­va­njem po­zi­ci­je i do­la­zi do hra­ni­li­ce, ko­ju uzme ka­da je ma­mac na njoj »sa­kri­ven«, što je re­še­nje za ko­jim se ve­o­ma če­sto po­se­že u ova­kvom ri­bo­lo­vu. Me­ni se u vi­še na­vra­ta de­si­lo da ša­ran pro­gu­ta ce­lu hra­ni­li­cu, a po­sled­nji put je to bi­lo ne­dav­no na ko­mer­ci­jal­nom re­vi­ru u Sa­ma­i­li. Tom pri­li­kom mu je ona to­kom bor­be kao me­tak iz­le­te­la iz usta, ali je udi­ca u nji­ma, na sre­ću, ipak osta­la. Iako to mo­že da se za­vr­ši dru­ga­či­je, tj. bez ka­če­nja, ka­ko svo­je­vre­me­no re­če Zdrav­ko Čo­lić: »Ne bi' ja tu ni­šta dir'o«, jer nam je cilj da se ri­ba što agre­siv­ni­je po­na­ša sa hra­nom i mam­cem, bu­du­ći da će­mo je ta­ko lak­še uhva­ti­ti ne­go ka­da je ve­o­ma opre­zna.

SU­VI­ŠE LA­GA­NE HRA­NI­LI­CE. Dru­gi raz­log če­stog spa­da­nja ša­ra­na je u di­rekt­noj ve­zi sa pr­vim – na­i­me, kod me­tod fi­de­ra je »sa­mo­ka­če­nje« (eng. »sel­fho­o­king«) ša­ra­na pro­ble­ma­tič­no ka­da hra­ni­li­ca ni­je do­volj­no te­ška, što je čest slu­čaj. Na­i­me, naj­če­šće ko­ri­šće­ne me­tod hra­ni­li­ce uglav­nom ima­ju iz­me­đu 20 i 40 g, što sa 30 do 50 g hra­ne či­ni 50–90 g – sa­svim do­volj­no da fi­der pri­bo­rom za­ba­ci­mo ono­li­ko ko­li­ko je po­treb­no da do­seg­ne­mo zo­nu u ko­joj je ri­ba, ali če­sto ne­do­volj­no da bi se ona upe­ca­la »sa­ma od se­be«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 411-)