Što manje, to bolje

Krat­ki va­ra­li­čar­ski iz­la­sci tra­že od ri­bo­lov­ca mak­si­mal­nu kon­cen­tra­ci­ju, po­kre­tlji­vost i što ra­ci­o­nal­ni­je ko­ri­šće­nje vre­me­na. A to pod­ra­zu­me­va i da ne no­si­mo pre­vi­še pri­bo­ra. Je­dan od na­ših naj­u­spe­šni­jih smu­đa­ro­ša tvr­di da sve što mu tre­ba za ne­ko­li­ko sa­ti pe­ca­nja sta­je u dže­po­ve pr­slu­ka

Mo­bil­nost u va­ra­li­čar­skom ri­bo­lo­vu je im­pe­ra­tiv, ali ni­je la­ko ima­ti pri se­bi sve što je po­treb­no a isto­vre­me­no osta­ti što je mo­gu­će po­kre­tlji­vi­ji ne tr­pe­ći po­sle­di­ce pre­ve­li­kog to­va­ra. To je iz­vo­dlji­vo sa­mo ako je iz­la­zak u ri­bo­lov do­bro osmi­šljen i de­talj­no is­pla­ni­ran. U su­prot­nom, bi­će ili vi­ška opre­me, ko­ji pred­sta­vlja bes­ko­ri­stan te­ret, ili manj­ka opre­me ko­ja nam je neo­p­hod­na. A ko­li­ko god da smo do­bro in­for­mi­sa­ni i ka­kav god plan da na­pra­vi­mo, sko­ro ni­ka­da ne za­ti­če­mo na ri­bo­lov­nom me­stu baš ona­kvu si­tu­a­ci­ju ka­kvu smo za­mi­sli­li. Go­to­vo uvek je bar ne­ki de­talj dru­ga­či­ji, te se mo­ra­mo pri­la­go­đa­va­ti, ko­ri­ste­ći ono što u tom tre­nut­ku ima­mo pri se­bi. Da li je tok re­ke br­ži ne­go što smo pret­po­sta­vi­li da bi mo­gao bi­ti, pa nam tre­ba ne­ko­li­ko gra­ma te­ža džig gla­va, ili je vo­da ne­što bi­stri­ja, pa nam va­ra­li­ca ko­ju smo po­ne­li tre­ba u ne­kom dru­gom de­ko­ru – ka­ko god bi­lo, znam da kad do­đem na me­sto i vi­dim vo­du i oba­lu, tog tre­nut­ka po­že­lim da sam po­neo dru­ga­či­ji kom­plet pri­bo­ra. Da­kle, ce­na po­kre­tlji­vo­sti se uvek mo­ra pla­ti­ti, ali ka­da je već ta­ko, tre­ba se po­tru­di­ti da bu­de što ma­nja.

Ka­da je reč o va­ra­li­ča­re­nju na po­zna­tom te­re­nu, u tra­ja­nju od ne­ko­li­ko ča­so­va, ko­je ve­ći­na va­ra­li­ča­ra naj­če­šće upra­žnja­va, pi­ta­nje opre­me je naj­lak­še re­ši­vo. Na obli­žnja, do­bro po­zna­ta i »uga­že­na« me­sta ne­ma po­tre­be no­si­ti či­zme u ran­cu, ni­ti ka­ba­ni­cu ili ne­pro­mo­či­vu ode­ću ako u slu­ča­ju ne­vre­me­na mo­že­mo br­zo i bez pro­ble­ma sti­ći do ne­kog za­klo­na. Za kra­tak iz­la­zak na vo­du ne tre­ba­ju nam ni hra­na, pi­će, re­zer­vna ode­ća i obu­ća. Po­treb­no je sa­mo u da­nas uisti­nu ve­li­koj po­nu­di ri­bo­lo­vač­kih pr­slu­ka na­ći onaj od­go­va­ra­ju­ći, u ko­ji mo­že sta­ti neo­p­hod­ni pri­bor. Ima ri­bo­lo­va­ca ko­ji bi­ra­ju mo­del pre­ma mo­di ili bren­du, pa on­da pri­bor ko­ji no­se pri­la­go­đa­va­ju pr­slu­ku. Tre­ba či­ni­ti obr­nu­to, tj. bi­ra­ti pr­sluk pre­ma pri­bo­ru, ili se u kraj­njem slu­ča­ju obra­ti­ti ne­kom kro­ja­ču ko­ji bi bio spre­man da nam na­pra­vi baš ona­kav pr­sluk ka­kav nam tre­ba (ne­ka­da je to ra­dio Si­mo­ni iz Uži­ca – prim. ur.), jer kao što dvo­ji­ca ri­bo­lo­va­ca ko­ja lo­ve istu ri­bu čak i na istim me­sti­ma ni­kad to ne­će či­ni­ti pot­pu­no iden­tič­no, ta­ko ne­će no­si­ti isti kom­plet pri­bo­ra i sme­šta­ti ga u pr­sluk (ili tor­bu) na isti na­čin.

MI­NI­MA­LI­STIČ­KI PRI­STUP RI­BO­LO­VU ima svo­je pred­no­sti i ma­ne, ali ka­ko god da se spre­ma­mo, mo­ra­mo, kao što sam već na­gla­sio, bi­ti pri­la­go­dlji­vi. Na istom de­lu re­ke ili sta­ja­ći­ce, i to na od­sto­ja­nju od sve­ga ne­ko­li­ko de­se­ti­na me­ta­ra, mno­go gde mo­že­mo lo­vi­ti vi­še vr­sta gra­blji­vi­ca. Ret­ko se de­ša­va da su sve isto­dob­no ak­tiv­ne na jed­nom me­stu, ali tre­ba bi­ti spre­man za sva­ku od njih u me­ri u ko­joj te­ren na ko­jem lo­vi­mo to zah­te­va. Di­le­ma šta po­ne­ti a če­ga se od­re­ći je uvek pri­sut­na i pra­vog od­go­vo­ra ne­ma, jer je kom­bi­na­to­ri­ka bes­ko­nač­na, a ve­ra u po­je­di­ne mo­de­le va­ra­li­ca uvek upit­na. Ipak, vre­me­nom se po­ne­što is­kri­sta­li­še i »bor­be­ni kom­plet« sva­ko for­mi­ra sa sve­šću da će u nje­mu sko­ro uvek bar ne­što ne­do­sta­ja­ti... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 405-)