Što crnje, to bolje

Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca još uvek sma­tra da pot­pu­no ili pre­te­žno cr­ni ve­štač­ki mam­ci slu­že sa­mo da bi pro­iz­vo­đa­či i tr­gov­ci na­iv­nim pe­ca­ro­ši­ma uze­li još ma­lo nov­ca. Me­đu­tim, oni ko­ji ta­kvim va­ra­li­ca­ma da­ju do­volj­nu mi­nu­ta­žu vr­lo br­zo shva­te ko­li­ko je ta­kvo pre­du­be­đe­nje po­gre­šno.

Pred­ra­su­de i uljulj­ka­nost u ša­blo­ne uglav­nom ne do­no­se ono­me ko im ro­bu­je ni­šta do­bro, već u naj­bo­ljem slu­ča­ju osred­njost i la­žnu si­gur­nost. Ta­ko je u mno­go če­mu u ži­vo­tu, pa i u svim vi­do­vi­ma ri­bo­lo­va, uklju­ču­ju­ći i va­ra­li­ča­re­nje. A ne­ka od naj­ra­ši­re­ni­jih uve­re­nja ko­jih se sle­po dr­ži­mo i kad ima­mo raz­lo­ga da ih pre­i­spi­ta­mo ve­za­na su za bo­je ve­štač­kih ma­ma­ca, bi­lo da ne­ke sma­tra­mo bez­u­slov­no lov­nim, bi­lo da ih dis­kva­li­fi­ku­je­mo kao ap­so­lut­no ne­e­fi­ka­sne ili to­li­ko ri­bi ne­za­ni­mlji­ve da im se ni ne is­pla­ti da­va­ti iole ve­ću mi­nu­ta­žu. U de­ko­re ko­ji se sma­tra­ju ne­za­o­bi­la­znim spa­da­ju cr­na le­đa i be­li bo­ko­vi (S po Ra­pa­li, či­ja je no­men­kla­tu­ra glo­bal­no naj­pri­hva­će­ni­ja), pla­va le­đa i be­li bo­ko­vi (B), flu­o­re­scent­no­ze­le­na le­đa i be­li bo­ko­vi (SFC), fa­jer­taj­ger (FT – ze­le­na le­đa, žu­ti bo­ko­vi i cr­ne po­preč­ne pru­ge) itd. Me­đu oni­ma ko­je ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca ig­no­ri­še i uop­šte ne ku­pu­je, ili ima u za­ne­mar­lji­vim ko­li­či­na­ma, sko­ro ni­ka­da ne no­si na vo­du, a i ka­da to uči­ni vr­lo ma­lo ba­ca, iz ne­kog raz­lo­ga ko­ji ni­je la­ko shva­ti­ti is­ti­če se pot­pu­no ili pre­te­žno cr­ni, ko­ji je to­li­ko ne­po­pu­la­ran da ga ni mno­ge re­no­mi­ra­ne fir­me uop­šte ne­ma­ju u po­nu­di. Ne ula­ze­ći u po­ku­ša­je ra­ci­o­na­li­za­ci­je te ko­lek­tiv­ne od­boj­no­sti, tre­ba re­ći da prak­sa po­ka­zu­je da za nju pra­vog raz­lo­ga ne­ma, bu­du­ći da pot­pu­no ili pre­te­žno cr­ne va­ra­li­ce raz­li­či­tih ti­po­va do­no­se ulo­ve ra­znih pre­da­to­ra, od po­vr­ši­ne do dna.

I SAM LOV PO­VR­ŠIN­SKIM va­ra­li­ca­ma od­li­čan je pri­mer ka­ko otvo­re­nost za no­ve ide­je i eks­pe­ri­men­te mo­že do­ne­ti mno­go do­brog, jer su mam­ci tog ti­pa kod nas do pre dva­de­se­tak go­di­na bi­li »te­ški« iz­u­ze­tak, u ma­sov­ni­joj pri­me­ni su tek de­se­tak go­di­na, a na mno­gim me­sti­ma i da­lje lju­de ko­ji ih ko­ri­ste sa po­do­zre­njem gle­da­ju, na­rav­no, naj­če­šće oni kod ko­jih već da­ni­ma »ni­šta ne­će«. Oni ko­ji su ih is­po­ro­ba­li, bi­li upor­ni i pro­nic­lji­vi, br­zo su shva­ti­li da ovi mam­ci »otva­ra­ju« mno­go no­vih mo­guć­no­sti, ve­o­ma su lov­ni, a da sve bu­de još lep­še, pe­ca­nje nji­ma je iz­u­zet­no atrak­tiv­no (ma­li vo­dič kroz glav­ne vr­ste po­vr­ši­na­ca ob­ja­vi­će­mo u na­red­nom bro­ju – prim. ur.).

Ipak, još uvek i kod lo­va po­vr­šin­ci­ma mo­že­mo za­pa­zi­ti ne­ke ste­re­o­ti­o­pe i ot­por ri­bo­lo­va­ca ka eks­pe­ri­men­tu i ma­nje kon­ven­ci­o­nal­nim re­še­nji­ma. Ka­da je o bo­ja­ma reč, kod nas se naj­če­šće ko­ri­ste pri­rod­ni (re­a­li­stič­ni) de­ko­ri; mno­ge ko­le­ge, šta­vi­še, ba­ca­ju sa­mo ta­kve. I prem­da oni je­su efi­ka­sni u mno­gim si­tu­a­ci­ja­ma, ni­po­što ih ne tre­ba sma­tra­ti za je­di­ni mo­gu­ći iz­bor, jer i tzv. fan­ta­stič­ne bo­je do­bro lo­ve, a po­vr­šin­ce sa le­đi­ma ja­kih bo­ja je mno­go lak­še vi­zu­el­no pra­ti­ti ne­go ma ko­je ne­u­pa­dlji­vo ofar­ba­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 409-)