Sasvim prirodno

Uspeh u ri­bo­lo­vu ve­o­ma če­sto za­vi­si od pri­me­ne pra­vog re­še­nja u pra­vi čas. Ono ne­ka­da mo­že bi­ti sa­svim jed­no­stav­no, a da opet ne pad­ne sva­ko­me na pa­met. Ovog pu­ta tre­ba­lo je na­ći na­čin da ku­gle hra­ne le­te po 30 m bez ras­pa­da­nja, a da poč­nu da se otva­ra­ju čim pad­nu na dno. Što uop­šte ni­je te­ško po­sti­ći kad ri­bo­lo­vac zna ka­ko...

Pro­šlo­go­di­šnje pe­ca­nje na re­ci Uni u Bo­sni osta­vi­lo je ta­kav uti­sak na me­ne da sam bu­kval­no bro­jao da­ne do od­la­ska na isto me­sto. Pre­lep pre­deo i vo­du bo­ga­tu ri­bom po­no­vo sam po­se­tio pre pet­na­e­stak da­na.

Čim smo sti­gli, po­sle pu­ta du­gog pre­ko 300 km, naš dru­gar Bo­ris, ko­ji ve­o­ma do­bro po­zna­je re­ku, pred­lo­žio nam je ne­ko­li­ko do­brih me­sta za ri­bo­lov, pre­pu­stiv­ši ko­nač­ni iz­bor na­ma. Dvo­u­mi­li smo se iz­me­đu dve va­ri­jan­te – da pe­ca­mo u br­žem to­ku, bli­že ušću Sa­ne u Unu, gde se lo­ve uglav­nom ve­o­ma krup­ne plo­ti­ce, ili da dan pro­ve­de­mo bli­že ušću Une u Sa­vu, gde je tok znat­no mir­ni­ji ali je i ri­ba u pro­se­ku ne­što ma­nja. Ka­ko su me­te­o­ro­lo­zi na­ja­vlji­va­li tem­pe­ra­tu­ru od sko­ro 40º C, od­lu­či­li smo se ipak za ovo dru­go, po­što je oba­la tu vi­so­kim to­po­la­ma za­šti­će­na od sun­ca to­kom ve­ćeg de­la da­na.

ZBOG VE­LI­KE DU­BI­NE (oko pet me­ta­ra) i da­lji­ne od pre­ko 35 m, svi smo se opre­de­li­li za bo­lo­nje­ze od 6 m, s tim što sam ja ovog pu­ta po­neo svoj omi­lje­ni Col­mic Fi­u­me, te­ži­ne ba­ca­nja 18 g. Zbog da­le­kih za­ba­ča­ja, neo­p­hod­ni su bi­li plov­ci po­ve­li­ke no­si­vo­sti, pa smo ko­ri­sti­li Pro­fis­hin­go­ve mo­de­le no­si­vo­sti od 6 do 8 g, na ko­ji­ma smo u za­vi­sno­sti od do­ba da­na i po­lo­ža­ja sun­ca me­nja­li flu­o­re­scent­no žu­tu i flu­o­re­scent­no cr­ve­nu an­te­nu preč­ni­ka 4,5 mm, ka­ko bi na ve­li­koj raz­da­lji­ni bi­li ja­sno uoč­lji­vi. Na­pra­vi­li smo kla­sič­ne si­ste­me za lov na vo­žnju, sa olov­nom su­zom te­ži­ne jed­na­ke no­si­vo­sti plov­ka, a on­da smo, ako je tre­ba­lo do­dat­no iz­ba­lan­si­ra­ti si­stem, olo­vo ma­lo stru­ga­li no­žem ili do­da­va­li po­ne­ku sa­svim sit­nu dra­mli­ju ne bi li iz vo­de vi­ri­la sa­mo gor­nja po­lo­vi­na an­te­ne. Is­pod su­ze, na kraj osnov­nog naj­lo­na, ve­zi­va­li smo du­plu vr­ti­li­cu ve­li­či­ne 20, is­pod ko­je se na­la­zi­la udi­ca Tu­ber­ti­ni Se­rie 2 ili Ga­ma­kat­su 1310, ve­li­či­ne 14 ili 15. Za osnov­ni naj­lon ja sam ko­ri­stio Tu­ber­ti­ni Top Sco­rer de­blji­ne 0,16 mm, dok sam pred­vez, ko­ji je bio dug oko 50 cm, ko­ri­stio mo­no­fil Col­mic RBS, de­blji­ne 0,12 mm.

Ka­ko sam već na­po­me­nuo, bli­zu ušća tok Une ni­je pre­vi­še brz, pa sam ku­gle pra­vio ta­ko da mo­gu da le­te vi­še od 30 m bez ras­pa­da­nja, a da se opet što pre ras­tvo­re ka­da do­dir­nu dno, ne bi li pri­hra­na ima­la mo­men­tal­ni efe­kat. Ide­ja je bi­la da po­ku­ša­mo da plo­ti­ce, ko­je če­sto ume­ju da bu­du u raz­li­či­tim slo­je­vi­ma vo­de, spu­sti­mo što ni­že, ka­ko ne bi­smo mo­ra­li da eks­pe­ri­men­ti­še­mo sa du­bi­nom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 409-)