Srebrni deda na vatrenog tigra

Bu­cov je jed­na od onih gra­blji­vi­ca ko­je se lo­ve na ši­rok spek­tar ve­štač­kih ma­ma­ca. Ima da­na ka­da uzi­ma va­ra­li­ce ra­znih ti­po­va i ve­li­či­na, kao i mu­ši­ce raz­li­či­tih bo­ja. No po­ne­kad je iz­u­zet­no iz­bir­ljiv, pa mo­ra­mo mno­go eks­pe­ri­men­ti­sa­ti da bi­smo do­šli do ono­ga što mu je naj­za­ni­mlji­vi­je u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji

Ka­da sam u su­bo­tu 2. av­gu­sta, na Sve­tog Ili­ju, kre­nuo iz Be­o­gra­da pre­ma Sme­de­re­vu, ni­sam mo­gao da se ot­mem raz­mi­šlja­nju o to­me šta će bi­ti ako pri­ro­da ovog sve­ca bu­de »po obi­ča­ju« do­če­ka­la gr­mlja­vi­nom i ne­vre­me­nom, bu­du­ći da je tre­ba­lo da pro­ve­dem ce­lo po­pod­ne u čam­cu, na te­re­ni­ma oko Sme­de­rev­ske Ade, tač­ni­je iz­me­đu nje­ne le­ve oba­le i ba­nat­ske stra­ne Du­na­va.

Sme­de­rev­ska ada pro­te­že se tač­no na­su­prot Sme­de­re­va, a Du­na­vac, ka­ko lo­kal­ni ri­bo­lov­ci zo­vu po­me­nu­ti uži deo re­ke iz­me­đu ostr­va i le­ve oba­le, po­znat je, po nji­ho­vim re­či­ma, po obi­lju be­le ri­be, ša­ra­na i, na­ro­či­to, smu­đa. Ne­pri­stu­pa­čan te­ren, bli­zi­na gra­da i če­sti pro­la­sci ri­bo­ču­va­ra, kao i to što ni lo­kal­ne ri­bo­lov­ce ni­ti ri­ba­re (a sre­ćom ni ri­bo­kra­di­ce – prim. ur.) go­to­vo da i ne za­ni­ma­ju dru­ge vr­ste osim ša­ra­na, so­ma i smu­đa, či­ne ovaj te­ren ve­o­ma za­ni­mlji­vim za lov jed­ne od sve omi­lje­ni­jih va­ra­li­čar­skih ri­ba – bu­co­va. Pri tom je ovo, da stvar bu­de još bo­lja, po svoj pri­li­ci jed­no od ret­kih me­sta na­do­mak Be­o­gra­da gde »buc­ko« ni­je odav­no na­u­čio da pre­po­zna­je i iz­be­ga­va va­ra­li­ce, bu­du­ći da ni­je iz­lo­žen ve­li­kom pri­ti­sku, pa u ne­pri­stu­pač­nim li­ma­ni­ma sa obi­ljem kr­ša na dnu sreć­no i mir­no ži­ve broj­ni ret­ko ka­da uz­ne­mi­ra­va­ni ka­pi­tal­ci, od či­jeg ra­u­ba sva­kom pra­vom va­ra­li­ča­ru za­i­gra sr­ce.

Sr­đan Ek­me­čić, Ča­plji­nac ko­ga su ra­to­vi de­ve­de­se­tih i stru­ka ve­za­na za pro­iz­vod­nju če­li­ka do­ve­li u Sme­de­re­vo, je­dan je od sjaj­nih lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca ko­ji iz go­di­ne u go­di­nu na ovom te­re­nu po­sti­žu od­lič­ne re­zul­ta­te u lo­vu smu­đa i po­naj­pre so­ma. Ove se­zo­ne, me­đu­tim, zbog vi­so­kih i ne­sta­bil­nih vo­do­sta­ja, te dve gra­blji­vi­ce lo­ve se sla­bi­je ne­go ra­ni­je, pa je Sr­le de­lom i pod mo­jim uti­ca­jem po­čeo po­vre­me­no da ju­ri (ta­ko­đe vr­lo uspe­šno) i je­di­nog is­klju­či­vog gra­bljiv­ca me­đu ci­pri­ni­di­ma, i to baš u Du­nav­cu.

ČIM SMO TOG KA­SNOG PO­PO­DNE­VA sti­gli na iz­gled­no me­sto, pre­pu­no pa­nje­va i po­to­plje­nog dr­ve­ća ko­je nam je u pret­hod­nih ne­ko­li­ko iz­la­za­ka da­va­lo le­pe ki­la­še, shva­ti­li smo da će mo­žda Sve­ti Ili­ja ovog pu­ta pro­ći bez gr­mlja­vi­ne, ali da je za­to is­pod po­vr­ši­ne vo­de u to­ku pra­va let­nja olu­ja, ka­kvu ja, bez pre­te­ri­va­nja, ni­ka­da pre to­ga ni­sam do­ži­veo. Bu­kval­no na sva­kih ne­ko­li­ko mi­nu­ta svoj plen su ga­nja­li »sam­ci« iz ri­bo­lo­vač­kih pri­ča, mno­gi te­ški i po 3-4 ki­lo­gra­ma. Sna­žne ra­u­be, uglav­nom bli­zu oba­le, pra­ti­li su pa­nič­ni be­go­vi de­ve­ri­ka i kru­pa­ti­ca, po­vre­me­no i sa­svim pri­stoj­nih lov­nih ve­li­či­na.

Me­đu­tim, iako smo upor­no ba­ca­li i bar tri­de­se­tak pu­ta u na­red­nih sat vre­me­na pla­si­ra­li va­ra­li­ce usred tih spek­ta­ku­lar­nih ra­u­ba, ni­smo ima­li ni­ti uda­rac ni na je­dan vo­bler, gla­vi­nja­ru ili pil­ker ko­ji smo pro­ba­li... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 356-)