Snop glista uz obalu

Sta­ro pra­vi­lo da je ki­šna gli­sta od­li­čan ma­mac za lov naj­ve­će evrop­ske slat­ko­vod­ne ri­be po­čet­kom se­zo­ne još jed­nom se po­tvr­di­lo u po­sled­njih ne­ko­li­ko ne­de­lja. Som na mno­gim te­re­ni­ma le­po ra­di, pa sa­mo tre­ba na­ći do­bro me­sto, pla­si­ra­ti ma­mac na pra­vi na­čin i bi­ti str­pljiv

Sva­kog pro­le­ća, ka­da na­stu­pi pr­vi du­ži pe­riod to­pli­jeg vre­me­na i oto­pi se i po­sled­nji sneg po br­di­ma i pla­ni­na­ma u oko­li­ni Le­skov­ca, odvo­jim ne­ko vre­me za lov so­ma du­bin­skim me­to­dom na ki­šne gli­ste, bi­lo da je Ju­žna Mo­ra­va ma­la i bi­stra (kao ove go­di­ne) ili ogrom­na i mut­na (ka­kva je bi­la u ovo vre­me 2016). So­ma, ko­ji je mi­ro­vao ce­le zi­me, za­gre­va­nje vo­de po­kre­će i na­vo­di da na­pu­sti za­klon u kom je pro­veo naj­ve­ći deo hlad­nog pe­ri­o­da, te da po­tra­ži hra­nu, što po pra­vi­lu či­ni bli­zu oba­le, gde be­la ri­ba na­la­zi za­klon (ako je vo­da vi­so­ka i br­za) ili me­sto za mrest. Zbog to­ga je sa­da pri­lič­no la­ko pe­ca­ti so­ma, bu­du­ći da ne­ma po­tre­be za da­le­kim za­ba­ča­ji­ma u vi­ro­ve i du­bi­ne, već ma­mac pred mrak prak­tič­no spu­šta­mo pod no­ge, kraj sa­me oba­le, u gra­nje i tra­vu.

Mar­ko Ni­ko­lić, moj do­bar drug i ko­le­ga po šta­pu i ja smo kra­jem mar­ta ne­ko­li­ko pu­ta za­jed­no pe­ca­li i vr­lo le­po pro­šli lo­ve­ći na snop ki­šnih gli­sta, ma­mac ko­ji obo­ji­ca u ovom pe­ri­o­du for­si­ra­mo. Opre­de­li­li smo se za Ju­žnu Mo­ra­vu kod se­la Je­la­šni­ca, sto­ti­nak me­ta­ra uz­vod­no od no­vog i sta­rog po­ru­še­nog mo­sta. Tu je vo­da ja­ča i uz oba­lu ne­što du­blja ne­go dru­gde, ma­da je to re­la­tiv­no, bu­du­ći da je po ma­lom vo­do­sta­ju du­bi­na u zo­ni u ko­ju smo za­ba­ci­va­li iz­no­si­la je­dva me­tar, ali nam to ni­je ni­ma­lo sme­ta­lo jer smo bi­li si­gur­ni da će so­mo­vi, čim se smra­či, baš tu do­ći u po­tra­gu za hra­nom.

IAKO SE NA MO­RA­VI uglav­nom lo­ve ri­be jed­no­ci­fre­ne ki­la­že, ume­ju da uda­re i znat­no krup­ni­je, pa se slu­ži­mo ja­kim i po­u­zda­nim pri­bo­rom. Ja pe­cam na tri pa­ra­bo­li­ka od 3,6 m, kri­ve sa­vi­ja­nja 3,5 lb (što od­go­va­ra te­ži­ni ba­ca­nja od oko 100 g – prim. ur.), ma­ši­ni­ca­ma ve­li­či­ne 6.000 (po Shi­ma­nu) i naj­lo­ni­ma preč­ni­ka do 0,50 mm. Jed­no vre­me sam ko­ri­stio upre­de­nu stru­nu, ali sam od­u­stao od nje jer se po­ka­za­lo da ona pri pe­ca­nju na ma­lim da­lji­na­ma, ka­da krup­ni­ja ri­ba uda­ri, zbog kru­te ve­ze la­ko mo­že da puk­ne i pri kon­tri ko­ja ni­je na­ro­či­to ja­ka (ta­ko sam iz­gu­bio dva ve­ća so­ma), a sa de­bljim naj­lo­nom su šan­se da se to de­si mi­ni­mal­ne. Mar­ko uz tri dvo­del­ca, te­ži­ne ba­ca­nja do 200 g, te ma­ši­ni­ce ve­li­či­ne 5.000, sa slo­bod­nim ho­dom, upo­tre­blja­va ple­te­ni­cu od 0,40 mm. Olo­va su te­ška iz­me­đu 40 i 80 g, za­vi­sno od kon­kret­ne si­tu­a­ci­je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 425-)