Pirinač, glista, hobotnica

Čak ni na re­ci ko­ja je sit­nom ri­bom bo­ga­ta kao Ta­miš, ni­je uvek la­ko na­pe­ca­ti se. Ali ri­bo­lo­vac ko­ji se do­bro pri­pre­mi i to­kom pe­ca­nja eks­pe­ri­men­ti­še, tra­že­ći do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju, na kra­ju ipak od­la­zi ku­ći za­do­vo­ljan

Na Ta­miš ra­do idem pre­ko ce­le go­di­ne, kad god uslo­vi to do­zvo­lja­va­ju. Ali iz­u­zet­no hlad­na zi­ma, to­kom ko­je je ce­la re­ka ne­de­lja­ma bi­la pot­pu­no pre­kri­ve­na le­dom, i po­tom ne­po­vo­ljan vo­do­staj uči­ni­li su da se­zo­nu na toj pi­to­moj ba­nat­koj re­ci otvo­rim za mo­je na­vi­ke neo­bič­no ka­sno, tek u dru­goj po­lo­vi­ni mar­ta. Put me je, kao i obič­no  u ovom de­lu go­di­ne, vo­dio do Opo­va, tač­ni­je do lo­ka­li­te­ta Vir, ko­ji se na­la­zi ne­da­le­ko od ho­te­la, i je­dan je od naj­ve­ćih zi­mov­ni­ka ri­be u do­njem to­ku.

Pra­te­ći tih da­na vo­do­staj, vi­deo sam da je u pa­du i pro­ce­nio da mu je vi­si­na op­ti­mal­na za ovo do­ba go­di­ne i oda­bra­no me­sto. Na vo­du sam sti­gao oko se­dam sa­ti uju­tru. I ni­vo Ta­mi­ša i bo­ja vo­de bi­li su ide­al­ni, pa sam se po­na­dao da će ovo bi­ti jed­no le­po pe­ca­nje. Lo­vio sam na fi­der, a po­ka­za­lo se da je zbog ve­li­ke du­bi­ne i to­ka, ko­ji ni­je bio sa­svim spor, po­treb­na hra­ni­li­ca od čak 60 g, što je za moj ukus pre­vi­še, jer zbog nje­ne te­ži­ne pe­ca­roš i ne­ma uti­sak da na udi­ci ima lo­vi­nu – po­go­to­vo ako je to sit­na be­la ri­ba – sve dok ne po­dig­ne si­stem do  po­vr­ši­ne. Na­kon po­čet­nog pri­hra­nji­va­nja ve­li­kom ka­ve­znom hra­ni­li­com, na si­stem sam na­ve­zao 40 cm dug pred­vez od naj­lo­na de­blji­ne 0,10 mm, na či­jem je kra­ju bi­la udi­ca ve­li­či­ne 18.

UBR­ZO SAM DO­BIO PR­VU RI­BU, i to šlji­va­ra, na ko­ma­dić gli­ste i jed­nog cr­va, ali kao što će se po­ka­za­ti, bio je to tek je­dan u ni­zu slu­ča­je­va da na­kon br­zo ulo­vlje­ne ri­be usle­di po­du­ži pe­riod mr­tvi­la, ko­ji je ovog pu­ta po­tra­jao či­ta­va dva sa­ta. No ni­sam ti­me bio iz­ne­na­đen, pa se i ni­sam obes­hra­brio, već sam na­sta­vio sa in­ten­ziv­nim za­ba­ci­va­njem i če­kao da ri­ba od­re­a­gu­je na po­nu­đe­ne mam­ce. Ve­li­ko str­plje­nje i upor­no eks­pe­ri­men­ti­sa­nje do­ne­li su mi jed­nu kra­ću se­ri­ju vr­lo ne­žnih tr­za­ja, ko­je sam re­gi­stro­vao sa­mo za­hva­lju­ju­ći či­nje­ni­ci da ni­je bi­lo ve­tra. Ali, kao što je po­če­la da se ja­vlja na hra­nje­noj po­zi­ci­ji, ri­ba je i sta­la, pa sam opet mo­rao da smi­šljam na­či­ne da je even­tu­al­no pod­stak­nem na to da se hra­ni.

NAJ­PRE SAM NE­KO­LI­KO no­sa­ra i kru­pa­ti­ca do­bio na kok­tel cr­va i gli­ste, a ka­da su one pre­sta­le da se ja­vlja­ju, na udi­cu broj 16, na kra­ju pred­ve­za du­gog tri­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, sta­vio sam be­lo zr­no eks­pan­di­ra­nog pi­rin­ča bez aro­me... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 425-)