Rampa je spuštena

Iako je fi­der teh­ni­ka kod nas ve­o­ma po­pu­lar­na, njom još uvek ma­lo ko pe­ca na Dri­ni, jer ogrom­na ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sma­tra da je na ta­ko ve­li­koj re­ci br­zog to­ka vo­žnja plov­ka ne­u­po­re­di­vo efi­ka­sni­ja. Dvo­ji­ca pa­si­o­ni­ra­nih fi­de­ra­ša ne­dav­no su fan­ta­stič­nim ulo­vom u pot­pu­no­sti opo­vr­gla tu za­blu­du

Po­ziv mog do­brog dru­ga Iva­na Ćo­so­vi­ća da ide­mo da pe­ca­mo sko­ba­lja fi­der teh­ni­kom na Dri­ni zvu­čao mi je go­to­vo ne­stvar­no do­bro. Ne sa­mo za­to što obo­ji­ca obo­ža­va­mo tu teh­ni­ku, već i zbog to­ga što sam do ta­da Dri­nu gle­dao sa­mo na sli­ka­ma i slu­šao uz­bu­dlji­ve pri­če o toj ve­li­koj i le­poj pla­nin­skoj re­ci. Za raz­li­ku od me­ne, Ivan je već pe­cao na Dri­ni, ali ne na fi­der ne­go na plo­vak, ta­ko da je ovo i za nje­ga tre­ba­lo da bu­de no­vo is­ku­stvo. U do­go­vo­ru sa jed­nim Iva­no­vim dru­gom ko­ji od­lič­no po­zna­je te­re­ne oko Vi­še­gra­da, od­lu­ču­je­mo da pe­ca­mo baš kod tog na­da­le­ko ču­ve­nog gra­di­ća, na de­lu re­ke na kom ni Ivan ni­ka­da ra­ni­je ni­je bio. Ni­sam bio ube­đen da će­mo se na­pe­ca­ti, jer sam od mno­gih ko­le­ga čuo da na Dri­ni fi­der »ne pi­je vo­du«, te da je sa­mo bo­lo­nje­ze teh­ni­ka efi­ka­sna, ali je naš »vo­đa pu­ta« bez ogra­de tvr­dio da se na tom de­lu re­ke si­gur­no mo­že do­bro pe­ca­ti sa hra­ni­li­com, pa sam re­šio da se ne op­te­re­ću­jem una­pred is­ho­dom i da pro­bam sve što znam, u na­di da će to bi­ti do­volj­no da se ma­kar upi­šem.

PA­KU­JU­ĆI CE­LOG DA­NA pri­bor i hra­ne, raz­mi­šljao sam sve vre­me o to­me šta bi mi mo­glo za­tre­ba­ti, ka­ko slu­čaj­no ne bih ne­što za­bo­ra­vio, pa sam, na­rav­no, na kra­ju spa­ko­vao sve na šta sam i po­mi­slio, ka­ko po­treb­no, ta­ko i ne­po­treb­no. Ce­lu noć pred pe­ca­nje sam pro­veo po­ku­ša­va­ju­ći da za­spim, ali mi san ni­ka­ko ni­je do­la­zio na oči od pre­ve­li­kog uz­bu­đe­nja što ću vi­de­ti re­ku či­jom sam se le­po­tom do ta­da ne­bro­je­no pu­ta odu­še­vlja­vao gle­da­ju­ći fo­to­gra­fi­je i raz­ne vi­deo-za­pi­se i slu­ša­ju­ći pri­če ko­le­ga ri­bo­lo­va­ca. Mno­go pre svi­ta­nja kre­nuo sam ka Čač­ku, oda­kle smo sva tro­ji­ca na­sta­vi­li pre­ma Vi­še­gra­du. Ka­ko se put odu­žio, u jed­nom tre­nut­ku pred­lo­žio sam Iva­nu da sta­ne, da ma­lo iza­đe­mo i pro­teg­ne­mo no­ge, ali mi je on od­go­vo­rio: »Ne­ma vre­me­na za to, sko­ba­lji nas če­ka­ju!«. Po­sle ne­ko­li­ko sa­ti vo­žnje pre­la­zi­mo gra­ni­cu, a ja sa sve ve­ćim uz­bu­đe­njem če­kam tre­nu­tak ka­da će se ko­nač­no uka­za­ti vo­da. Sti­že­mo u Vi­še­grad i istog ča­sa užur­ba­no iz­la­zim iz ko­la i gle­dam kao za­ča­ran. I da sam hteo da ne­što ka­žem u tom mo­men­tu, ne bih mo­gao, jer je u me­ni sve tre­pe­ri­lo pred naj­lep­šim pri­zo­rom ko­ji sam vi­deo u ži­vo­tu. Dri­na je ta­ko ve­li­ka i moć­na, a bo­ja vo­de ne­stvar­no ze­le­no­pla­va, da ka­žem se­bi da ne­ću ni da pe­cam, sa­mo nek me pu­ste da gle­dam u ta­kvu re­ku.

Ali bu­du­ći da smo do­šli ri­bo­lo­va ra­di, kre­će­mo br­zo da­lje i obi­la­zi­mo ne­ko­li­ko me­sta ko­ja nam Iva­nov drug pred­la­že, da bi­smo se po­sle krat­kog raz­mi­šlja­nja od­lu­či­li za ve­ro­vat­no naj­lep­še, uz sa­mi most Meh­med-pa­še So­ko­lo­vi­ća. Sa mo­sta smo gle­da­li ka­ko se sko­balj ku­pa, me­sto smo le­po osmo­tri­li, a i shva­ti­li da će nam za uspo­me­nu bi­ti sa­vr­še­no da ima­mo sli­ke pe­ca­nja sa tom im­po­zant­nom gra­đe­vi­nom u po­za­di­ni. Užur­ba­no va­di­mo stva­ri iz ko­la, jer već je osam sa­ti, dan je re­la­tiv­no kra­tak, a tre­ba sav naš fi­de­ra­ški lom pre­ne­ti do vo­de, pa na­pra­vi­ti hra­nu i spre­mi­ti se za pe­ca­nje. Sre­ćom, par­ki­ra­ni smo bli­zu vo­de, pa bar na no­še­nje pri­bo­ra ne mo­ra­mo da gu­bi­mo mno­go vre­me­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 395-)