Najbolje od oba sveta

U nekim uslovima varaličarenje je efikasnije od statičnog pecanja grabljivica na prirodni mamac, dok je u drugim obrnuto. A najčešće je i od jednog i od drugog načina produktivnija njihova kombinacija – pristup koji ima sve više pristalica među našim ribolovcima raznih generacija

Još otka­ko je čo­vek uhva­tio pr­vu ri­bu na imi­ta­ci­ju mu­ši­ce tra­je ko­lek­tiv­na fa­sci­na­ci­ja pe­ca­njem na ve­štač­ke mam­ce. U mo­der­no do­ba ona je sve ve­ća, i to iz vi­še raz­lo­ga. Va­ra­li­ča­re­nje i mu­ši­ča­re­nje oslo­ba­đa­ju čo­ve­ka po­tre­be da na­ba­vlja mam­ce pred iz­la­zak na vo­du, kao i strep­nje ho­će li uop­šte ima­ti na šta da pe­ca ako iz bi­lo kog raz­lo­ga ne mo­že da do­đe do ono­ga što će ka­či­ti na udi­cu. Li­ša­va­ju ga mno­gih bri­ga ve­za­nih za tran­sport i ču­va­nje pri­rod­nih ma­ma­ca, te skra­ću­ju vre­me po­treb­no za pri­pre­mu. Osim to­ga, pri lo­vu na imi­ta­ci­je pri­rod­ne ri­blje hra­ne po pra­vi­lu se če­sto pre­me­šta­mo, te sva­ki čas za­ba­cu­je­mo, što ovde, što onde, po­vla­čeći ma­mac na raz­li­či­te na­či­ne, što je di­na­mič­ni­je od če­ka­nja da ri­ba za­gri­ze, i uz činjenicu da obično uklju­ču­je i no­še­nje ma­nje ko­li­či­ne pri­bo­ra od bi­lo kog sta­ci­o­nar­nog ri­bo­lo­va – ni­je ne­važno mo­der­nom čo­ve­ku, po­go­to­vo mla­đem.

Kod nas se va­ra­li­ča­re­nje na­ro­či­to ra­ši­ri­lo od po­čet­ka de­ve­de­se­tih go­di­na, umno­go­me za­hva­lju­ju­ći me­di­ji­ma, tj. naj­pre broj­nim tek­sto­vi­ma u ri­bo­lo­vač­koj štam­pi, a ka­sni­je i te­le­vi­zij­skim emi­si­ja­ma i in­ter­ne­tu. Za­go­vor­ni­ci ta­kvog ri­bo­lo­va pri nje­go­vom pro­mo­vi­sa­nju in­si­sti­ra­li su pre sve­ga na efi­ka­sno­sti, ali ni­je u pri­do­bi­ja­nju pri­sta­li­ca bi­lo be­zna­čaj­no ni ma­nje ili vi­še otvo­re­no za­go­va­ra­nje te­ze da je lov na ve­štač­ke mam­ce sport­ski­ji, mo­der­ni­ji i vi­še u skla­du sa tren­do­vi­ma ko­ji do­la­ze iz bo­ga­ti­jeg de­la sve­ta, ne­go što je pe­ca­nje na ke­de­re, fi­le­te, par­či­će ri­be, gli­ste, školj­ke i dru­ge pri­rod­ne mam­ce.

NE­MA SPO­RA DA JE VE­ŠTAČ­KI ma­mac ko­ji se kre­će u slo­ju vo­de u kom ak­tiv­na gra­blji­vi­ca lo­vi u mno­gim si­tu­a­ci­ja­ma za­i­sta ubi­ta­čan, a u ne­ki­ma u ve­li­koj pred­no­sti u od­no­su na bi­lo ka­kvu pri­rod­nu ri­blju hra­nu – pre sve­ga on­da ka­da pre­da­to­ri pro­go­ne po­kret­ni plen u gor­njim slo­je­vi­ma. No i kod nas, kao i svu­da dru­gde u sve­tu, reč­ni i je­zer­ski ri­bo­lov­ci br­zo su spo­zna­li ogra­ni­če­nja pe­ca­nja na va­ra­li­cu, po­go­to­vo u bi­stroj vo­di pre­ko da­na (ka­da gra­blji­vi­ce ima­ju mo­guć­nost da do­bro osmo­tre po­ten­ci­jal­ni plen, pa ret­ko na­sed­nu na pre­va­ru), ali i na te­re­ni­ma sa mno­štvom po­to­plje­nih gra­nja i pa­nje­va, ko­ji su pra­va gro­blja va­ra­li­ca, i to ne sa­mo onih sa jed­nom ili vi­še tro­kra­kih udi­ca, već i dži­go­va sa jed­nom jed­no­kra­kom. Raz­mi­šlja­ju­ći ka­ko da na naj­e­fi­ka­sni­ji na­čin pe­ca­ju u tim za lov na ve­štač­ke mam­ce ne­po­volj­nim uslo­vi­ma, is­ku­sni i do­vi­tlji­vi ri­bo­lov­ci smi­sli­li su »mu­va­nje« – teh­ni­ku lo­va pre­da­to­ra u kr­šu, ko­ja kom­bi­nu­je »naj­bo­lje od oba sve­ta«, jer se te­ren pre­tra­žu­je po­kret­nim mam­cem, ali ne imi­ta­ci­jom ri­blje hra­ne, već njom sa­mom... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 396-)