Pobeći negde...

Većina skobaljaša u ovom periodu peca na mestima sa velikom koncentracijom ribe, ne obazirući se na gužvu na obali i ni ne pomišljajući da potraži neko mirno i skrovito mesto. Naš saradnik opredelio se baš za taj pristup, kom malo ko pribegava, i to mu se i te kako isplatilo

Me­sta kraj po­pu­lar­nih zi­mov­ni­ka na Ni­ša­vi i Ju­žnoj Mo­ra­vi u oko­li­ni Ni­ša su to­kom ve­ćeg de­la de­cem­bra bi­la za­u­ze­ta po či­tav dan, a mno­gi ri­bol­ov­ci su na njih do­la­zi­li i ne­ko­li­ko sa­ti pre svi­ta­nja. Još je go­re bi­lo vi­ken­dom, ka­da se broj pe­ca­ro­ša udvo­stru­ča­vao, pa sam na vo­du od­la­zio sa­mo rad­nim da­ni­ma, dajući prednost onim te­re­nima na ko­ji­ma ni­je bi­lo ni­ko­ga, a za­vi­sno od to­ga ka­da sam ra­dio, pe­cao sam dva-tri sa­ta pre od­la­ska na po­sao ili sat-dva na­kon što bih završio sa obavezama.

Vo­do­staj Ni­ša­ve je to­kom po­sled­njeg me­se­ca mi­nu­le go­di­ne če­sto va­ri­rao, naj­ve­ro­vat­ni­je zbog re­gu­li­sa­nja ni­voa Za­voj­skog je­ze­ra i kom­pen­za­ci­o­nog ba­ze­na u Pi­ro­tu. Vi­ken­dom se vra­ćao na let­nji mi­ni­mum i Ni­ša­va je po­sta­ja­la sa­svim bi­stra, pa su se ja­ta sko­ba­lja sa plit­kih pre­li­va se­li­la u du­blje i bez­bed­ni­je zo­ne, ali ih je i ta­mo bi­lo te­ško ulo­vi­ti. U to vre­me sam bo­lje pro­la­zio po po­vi­še­nom vo­do­sta­ju, na­ro­či­to sat vre­me­na pre mra­ka, ka­da su se ja­ta iz ma­ti­ce pre­me­šta­la bli­zu oba­le, oda­ju­ći svo­je pri­su­stvo iska­ka­njem iz vo­de. U ta­kvim okol­no­sti­ma du­ga­čak bo­lo­njez ni­je neo­p­ho­dan, pa sam uspe­šno lo­vio meč šta­pom od 3,9 m i Eagle Eye plov­ci­ma no­si­vo­sti 2 ili 3 g. Iako su ri­be, dakle, pri­la­zi­le, ja­to je ipak tre­ba­lo za­dr­ža­ti u zo­ni pe­ca­nja, pa sam de­se­tak me­ta­ra uz­vod­no od me­sta gde sam sta­jao stal­no ba­cao cr­vi­će. U po­čet­ku sam za to ko­ri­stio prać­ku, ali sam br­zo uvi­deo da to ni­je neo­p­hod­no, bu­du­ći da je bi­lo do­volj­no da pa­da­ju u vo­du na sve­ga me­tar i po od oba­le.

SKO­BALJ JE TIH DA­NA bio pro­men­lji­vog ape­ti­ta, pa sam ga po­ne­kad do­bi­jao sa­mo na cr­vi­će, a po­ne­kad na hleb – ka­ko obi­čan, ta­ko i ri­bo­lov­ni. To­kom iz­la­za­ka na ko­ji­ma sam for­sir­ao cr­ve, uspe­vao sam da pre­va­rim i po­ne­kog kle­na, ko­ji se bo­rio sna­žni­je ne­go sko­ba­lji, pa sam za pri­hva­ta­nje mo­rao da ko­ri­stim me­re­dov. U da­ni­ma ka­da je vo­do­staj Ni­ša­ve bio po­vi­šen, so­lid­no sam pro­la­zio na jed­nom ma­njem ka­na­lu (ru­kav­cu), ši­ro­kom je­dva 5-6 me­ta­ra. Ka­mu­fli­ran uz vr­be i tih po­put nin­dže, osred­nje sko­ba­lje sam meč šta­pom va­dio iz sre­di­ne ka­na­la, sa uda­lje­no­sti od sve­ga 2-3 me­tra. Pri­li­kom za­ma­ra­nja, tru­dio sam se da upe­ca­na ri­ba ne plju­sne nijed­nom po po­vr­ši­ni, a po­što mi je ja­to bi­lo bu­kval­no pod no­ga­ma, re­šio sam da ne ko­ri­stim ni me­re­dov... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 393-)