Osam lopatara na sat!

Reprezentativac Srbije u fideru u svom prvom odlasku na jedan od izglednih te­re­na u Ho­lan­di­ji sna­šao se vi­še ne­go dobro. Uz ma­lo raspitivanja, dobru pripremu, preciznu prezentaciju i do­bar izbor pri­bo­ra, pri­hra­ne i mamca, ostva­rio je ulov za pri­ču i du­go pam­će­nje

Ho­lan­di­ja me mno­go pod­se­ća na na­šu Voj­vo­di­nu. Gde god da čo­vek po­gle­da, vi­di pre­le­pu rav­ni­cu, tj. nji­ve i li­va­de po ko­ji­ma se kra­ve i per­na­ta ži­vi­na slo­bod­no šet­ka­ju, a de­ca na uli­ca­ma ma­lih me­sta igra­ju fud­bal kao što smo mi ne­ka­da ra­di­li. Bit­na raz­li­ka ogle­da se u to­me što je ce­la Ho­lan­di­ja is­pre­se­ca­na mno­štvom ka­na­la, pa sko­ro sva­ka ku­ća gle­da na vo­du i ogrom­an broj lju­di iz ru­ral­nih sre­di­na mo­že da pe­ca bu­kval­no iz svog dvo­ri­šta. Sto­ga ni­je čud­no ni to što su Ho­lan­đa­ni jed­na od naj­u­spe­šni­jih ri­bo­lo­vač­kih na­ci­ja u evrop­skim i svet­skim okvi­ri­ma. Ka­na­li se ču­va­ju i odr­ža­va­ju, ta­ko da su bo­ga­ti krup­nim de­ve­ri­ka­ma, bo­dor­ka­ma, prot­fi­ši­ma i gra­blji­vi­ca­ma – pre sve­ga štu­kom, smu­đem i ban­da­rom. Po­sled­njih go­di­na je u ovoj ze­mlji naj­po­pu­lar­ni­je va­ra­li­ča­re­nje, pa se duž oba­la naj­če­šće mo­gu vi­de­ti lju­di sa krat­kim šta­povima (već ne­ko vre­me pre­o­vla­đu­ju mo­de­li za ul­tra­la­ko blin­ke­ri­sa­nje), ko­ji ve­štač­kim mam­ci­ma pre­tra­žu­ju sva­ki pe­dalj ka­na­la. Ali ovo je obe­ća­na ze­mlja i za po­je­din­ce po­put me­ne, ko­je naj­vi­še pri­vla­či lov krup­nih de­ve­ri­ka fi­der teh­ni­kom.

OD SVIH ME­SE­CI U SE­ZO­NI, no­vem­bar je bez di­le­me naj­lo­ši­ji za pe­ca­nje de­ve­ri­ke u Ho­lan­di­ji, ali moj pri­ja­telj i le­gen­da tak­mi­čar­skog ri­bo­lo­va Bel­gi­ja­nac Jan van Shen­del ta­da po pra­vi­lu ima vi­še slo­bod­nog vre­me­na ne­go ina­če, pa smo po­o­dav­no is­pla­ni­ra­li za­jed­nič­ko pe­ca­nje za to doba go­di­ne. Na­ža­lost, nje­go­ve iz­ne­nad­ne oba­ve­ze po­no­vo su nam po­mr­si­le ra­ču­ne, ali je Jan ipak odvo­jio vre­me da se vi­di­mo, po­mo­gao mi oko iz­bo­ra me­sta i or­ga­ni­za­ci­je, a pre sve­ga u us­po­sta­vlja­nju pre­ko po­treb­nih kon­ta­ka­ta. Na nje­go­vu pre­po­ru­ku, iz­bor je pao na gra­dić He­le­v­ut­slojs (Hel­le­vo­et­slu­is), u kom se, uzgred bu­di re­če­no, sva­ke go­di­ne odr­ža­va me­đu­na­rod­ni fe­sti­val ri­bo­lo­va, na ko­ji osim do­ma­ćih pe­ca­ro­ša, uklju­ču­ju­ći i one naj­po­zna­ti­je, do­la­ze i ri­bo­lov­ci iz En­gle­ske, Ne­mač­ke, Bel­gi­je i Fran­cu­ske. Po­zva­li smo Ma­ri­ja, vla­sni­ka ta­mo­šnje ri­bo­lo­vač­ke rad­nje, ko­ja va­ži za jed­nu od naj­snab­de­ve­ni­jih u Ho­lan­di­ji, ko­ji nam je re­kao da si­tu­a­ci­ja na ka­na­lu Vor­ne (Kanaal do­or Vo­o­r­ne) ni­je baš naj­bo­lja, ali da bi uz upo­tre­bu la­ga­nog pri­bo­ra ipak tre­ba­lo da mo­že da se ulo­vi ne­ka le­pa de­ve­ri­ka. A ka­ko je me­ni ta vr­sta uvek na pr­vom me­stu, ni­je bi­lo po­tre­be za ve­li­kim ube­đi­va­njem, ni­ti za tra­že­njem bi­lo ka­kve rezervne va­ri­jan­te.

Po­sle de­talj­nih kon­sul­ta­ci­ja sa Ja­nom, seo sam u auto i kre­nuo u He­le­vut­slojs, gde sam la­ko na­šao Ma­ri­ja, ko­ji mi je spre­mio sve­že mam­ce i ma­pu ka­na­la, na ko­joj je ozna­čio pre­po­ru­če­no mi me­sto, uda­lje­no od rad­nje tek ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra, is­pod ma­siv­nih zi­di­na sta­re tvr­đa­ve. Na­rav­no, ni­sam mo­gao da ne pri­me­tim da uli­ce po­plo­ča­ne sta­rom ci­glom pod­se­ća­ju na one u cen­tru mo­je Su­bo­ti­ce, a sa­ma oba­la ka­na­la ure­đe­na je po­put bri­žlji­vo ne­go­va­nog par­ka.

Ka­da sam sti­gao na vo­du, ma­lo sam se iz­ne­na­dio, jer je bi­la sre­da, a u to­ku je bi­lo tak­mi­če­nje dva­de­se­tak ri­bo­lo­va­ca. Krat­ko sam ih po­sma­trao, jer sam od gle­da­la­ca sa­znao da je u to­ku već tre­ći sat nad­me­ta­nja, a da svi ima­ju je­dva 2-3 kg sit­ne bo­dor­ke. Po­me­rio sam se oko sto­ti­nu me­ta­ra i dao se na pri­pre­me, ka­da mi je za­zvo­nio te­le­fon. Jan je već zvao – da proveri da li sam na­šao me­sto i ču­je ka­ko ide pe­ca­nje, pa sam čim sam mu re­kao ka­ko stva­ri sto­je ma­lo ubr­zao tem­po... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 393-)