Od sredine do dna

Va­ra­li­ča­re­nje bu­co­va po­čet­kom pro­le­ća vr­lo je zah­tev­no, jer nje­go­va ak­tiv­nost ni­je la­ko uoč­lji­va, a uz to je naj­če­šće kon­cen­tri­san na ma­lom pro­sto­ru, na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma ga je mo­gu­će lo­vi­ti sa­mo na do­bro oda­bra­ne ve­štač­ke mam­ce. No i za ta­kve uslo­ve po­sto­je pro­ve­re­ni adu­ti.

Po­čet­kom pro­leć­ne se­zo­ne lo­va bu­co­va, u dru­goj po­lo­vi­ni mar­ta i pr­voj po­lo­vi­ni apri­la, na na­šim rav­ni­čar­skim re­ka­ma uobi­ča­je­ni su sred­nje vi­so­ki i vi­so­ki vo­do­sta­ji, dok se tem­pe­ra­tu­ra vo­de kre­će od 6 do 12⁰ C. Uz to, če­sto baš u ovom pe­ri­o­du ima­mo i pr­ve pro­leć­ne bu­ji­ce na­sta­le to­plje­njem sne­ga, pa sa­mim tim i osci­la­ci­je tem­pe­ra­tu­re vo­de, zbog če­ga se ri­ba, uklju­ču­ju­ći i bu­co­va, uglav­nom na­la­zi u prid­ne­nim i pri­o­bal­nim de­lo­vi­ma re­ka, ma­da is­ku­stvo (ne sa­mo mo­je) go­vo­ri da i ve­ći spru­do­vi, čak i na sre­di­ni vo­do­to­ka, mo­gu sad da­va­ti do­bre ulo­ve, pa i krup­ni­je ri­be ne­go pri­o­ba­lje. Isto va­ži i za po­zi­ci­je oko pod­zi­da­nih stu­bo­va mo­sto­va, jer se i niz­vod­no od njih for­mi­ra­ju spru­do­vi (ko­ji uz to mo­gu bi­ti utvr­đe­ni ka­me­nom), sa uobi­ča­je­nim str­mim pa­dom do sre­di­ne re­ke, tj. do de­la gde su po pra­vi­lu du­bi­na i pro­tok naj­ve­ći. Ka­ko se ri­ba na­la­zi na ve­o­ma ma­lom pro­sto­ru, po­treb­ni su nam vr­lo pre­ci­zni za­ba­ča­ji, a zbog nje­ne još uvek sla­bi­je ak­tiv­no­sti neo­p­hod­na je i spo­ri­ja pre­zen­ta­ci­ja. Za­to se iz­bor va­ra­li­ca svo­di na one te­že i sta­bil­ni­je, ko­je mo­gu da »dr­že« dno, a da pri to­me ima­ju iza­zov­nu (čak i gru­bu, tj. ja­ku) vi­bra­ci­ju. Njih mo­že­mo po­de­li­ti u pet gru­pa, ko­je ću vam ovom pri­li­kom ukrat­ko pred­sta­vi­ti.

1. SI­LI­KON­SKI ŠE­DO­VI SA ULI­VE­NIM OLO­VOM I JED­NO­KRA­KOM. Va­ra­li­ce od me­ke gu­me, na­tak­nu­te na stan­dard­nu jed­no­kra­ku džig udi­cu sa olov­nom gla­vom, ka­kve se naj­če­šće ko­ri­ste za lov smu­đa, upo­tre­blji­ve su i za bu­co­va, ali ima­ju ne­ko­li­ko ne­do­sta­ta­ka u ova­kvom va­ra­li­ča­re­nju. Naj­ve­ći su to što ih ri­ba če­sto pro­ma­šu­je, te što se br­zo za­no­se i iz­la­ze iz zo­ne u ko­joj ri­ba po­ten­ci­jal­no bo­ra­vi. To ih či­ni in­fe­ri­or­nim u od­no­su na si­li­kon­ske še­do­ve sa ugra­đe­nim ote­ža­njem, naj­če­šće onim »shad head« (šed hed, tj. ri­blja gla­va) ti­pa, ko­ji mno­go lak­še do­sti­žu že­lje­nu du­bi­nu i bo­lje se »le­ru­ju« na dnu, a pri to­me ima­ju ja­ču vi­bra­ci­ju od in­du­strij­skih »gu­ma«. Ujed­no, sam po­lo­žaj i ob­lik ote­ža­nja da­ju si­li­kon­ci­ma sa uli­ve­nim ute­gom spe­ci­fič­nu iza­zov­nu vi­bra­ci­ju, što uz kom­pakt­no te­lo omo­gu­ća­va znat­no bo­lju re­a­li­za­ci­ju na­pa­da i du­že za­dr­ža­va­nje u zo­ni u ko­joj je ri­ba, zbog če­ga su ta­kvi ve­štač­ki mam­ci je­dan od mo­jih pro­leć­nih fa­vo­ri­ta za lov bu­co­va i če­sto mi da­ju od­lič­ne ulo­ve.

2. HI­BRID ŠE­DA I GLA­VI­NJA­RE (SI­LI­KON­SKI SVIM­BEJT) je­ste dru­ga me­ni omi­lje­na va­ra­li­ca za lov bu­co­va u ovom pe­ri­o­du. Pre­ci­zno go­vo­re­ći, to je jed­no­del­ni si­li­kon­ski svim­bejt, ko­ji ima vr­lo ja­ku i iza­zov­nu vi­bra­ci­ju, tač­ku ka­če­nja po­me­re­nu znat­no na­pred u od­no­su na še­da sa uli­ve­nom gla­vom, ote­ža­nje pre­u­ze­to od gla­vi­nja­re i tro­kra­ku udi­cu na do­njem de­lu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 373-)