Od bika do šarana

Lov mir­nih ri­ba na Ti­si pri­vla­či sve ve­ći broj plov­ka­ro­ša i fi­de­ra­ša, ne sa­mo zbog obi­lja be­le ri­be u ovoj re­ci, već pre sve­ga zbog to­ga što su, uz pra­vi­lan iz­bor me­sta, pri­hra­ne i pre­zen­ta­ci­je, mo­gu­ći i obil­ni ulo­vi tol­sto­lo­bi­ka, kog sve vi­še ko­le­ga i ci­lja­no pe­ca

Iako smo već do­bra­no za­šli u le­to, vo­do­sta­ji na­ših ve­li­kih re­ka ni­ka­ko da se sta­bi­li­zu­ju. Ili ra­stu ili opa­da­ju i nat­pro­seč­no su vi­so­ki za ovo do­ba go­di­ne. Ali i u ta­kvim ne­po­volj­nim hi­dro­lo­škim uslo­vi­ma se na Ti­si mo­že le­po pe­ca­ti uko­li­ko se iz­bor me­sta i teh­ni­ke pri­la­go­de si­tu­a­ci­ji. Ovog pu­ta, ima­ju­ći u vi­du da je vo­do­staj kod Ti­te­la bio 270 i da je ra­stao, re­šio sam da pro­bam da pe­cam bo­lo­nje­ze teh­ni­kom, na plo­vak, na de­lu kod Kni­ća­ni­na. Ram­pa na na­si­pu je na mo­ju ve­li­ku sre­ću bi­la po­dig­nu­ta, pa sam pre zo­re sti­gao na me­sto lo­kal­no po­zna­to kao Ka­men. Upr­kos po­lu­mra­ku, vi­deo sam da re­kom već plo­ve ve­li­ke ko­li­či­ne so­či­vi­ce i dru­gog vo­de­nog bi­lja, kao i gra­nje i pa­nje­vi, ali sam pro­ce­nio da će na plo­vak ipak mo­ći da se pe­ca bez ve­ćih pro­ble­ma. Кasnije se po­ka­za­lo da sam bio u pra­vu, iako je po­vre­me­no du­vao jak ve­tar i mno­go ote­ža­vao dr­ža­nje šta­pa, a to­kom da­na sam mo­rao ne­ko­li­ko pu­ta da se po­me­ram od vo­de ko­ja je do ka­snog po­po­dne­va na­do­šla za čak 30 cm.

ČIM SAM IZ­VA­DIO PRI­BOR iz ko­la, po­sta­vio sto­li­cu i na­pra­vio pri­ma­mu od me­ša­vi­ne dve­ju hra­na istog pro­iz­vo­đa­ča i jed­na­ke ko­li­či­ne te­ške ze­mlje, po­čeo sam da na oko 10 m od oba­le, gde je du­bi­na bi­la 4,5 m, ba­cam ku­gle za­me­še­ne ta­ko da se pri­lič­no br­zo ras­pa­da­ju, pra­ve­ći oblak pri dnu, niz­vod­no od me­sta na ko­je sam ih pla­si­rao. Ri­ba se na sve stra­ne iz­ba­ci­va­la iz vo­de – uz oba­lu su bu­co­vi ju­ri­li ke­de­re, a ne­što da­lje iska­ka­li su tol­sto­lo­bi­ci. Ali upr­kos toj oči­gled­noj ak­tiv­no­sti, u pr­vom sa­tu ni­sam imao ni pi­pa­nje. Ipak, ni­sam gu­bio na­du. S vre­me­na na vre­me bih ba­cio ku­glu hra­ne u istu tač­ku, sa ne­str­plje­njem oče­ku­ju­ći da se ri­ba ja­vi na cr­vi­će ko­je sam ka­čio na udi­cu. Ko­nač­no, plo­vak je za­ro­nio, a po­sle kon­tre se zu­ja­njem ogla­si­la koč­ni­ca, što je bio znak da na udi­ci imam tol­sto­lo­bi­ka, kom sam se naj­vi­še i na­dao. Bor­ba je po­tra­ja­la, ali mi se ri­ba ot­ka­či­la po­sle de­se­tak mi­nu­ta. No to mi je da­lo još vi­še vo­lje, pa sam na­sta­vio da pe­cam jed­na­ko kon­cen­tri­sa­no; ri­bo­lov po­sta­je sve za­ni­mlji­vi­ji jer po­či­nju da se ja­vlja­ju špi­cer­ke, a uz njih i po­ne­ka ba­bu­ška. Sit­ni­ja ri­ba je pro­ra­di­la so­lid­no, po­vre­me­no bi udi­cu usi­sao tol­sto­lo­bik, a osim njih je me­ša­vi­na pri­ma­me ko­ju sam na­pra­vio za ovo pe­ca­nje pri­vu­kla i ša­ra­ne, pa sam po­red ne­ko­li­ko sit­ni­jih pri­me­ra­ka, te­ških iz­me­đu 0,8 i 1 kg... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 407-)