Novogodišnja uvertira

Ni­jed­na gru­pa ri­bo­lo­va­ca ne ra­du­je se to­li­ko do­la­sku zi­me kao sko­ba­lja­ši. Iako se »srp­ski lo­sos« pe­ca to­kom ce­le go­di­ne, u ovom pe­ri­o­du je naj­ak­tiv­ni­ji, a pro­seč­na lov­na ve­li­či­na je naj­ve­ća. Za­hva­lju­ju­ći du­go­go­di­šnjem ču­va­nju mre­sta, na pod­ruč­ju Kra­lje­va ima mno­go ri­be, pa ni­je ni čud­no što se na oba­la­ma Ibra i Za­pad­ne Mo­ra­ve če­sto tra­ži me­sto vi­še

Bu­di­mo  se u po­la no­ći, iz­vla­či­mo se iz to­plog kre­ve­ta i usta­je­mo. Pa­ku­je­mo pri­bor i po ci­či zi­mi od­la­zi­mo na vo­du! Lo­ži­mo va­tru, cvo­ko­će­mo, du­va­mo u dla­no­ve, šmrk­će­mo i če­ka­mo da sva­ne. Pe­ca­mo. Ru­ke mr­znu, al­ke na šta­po­vi­ma se le­de, na­po­lju je de­beo mi­nus. Ri­ba do­bro ra­di,  vi­še ne ose­ća­mo zi­mu, adre­na­lin ki­pi. Ta­ko je to. Za mno­ge ko­ji se ne ba­ve ovim spor­tom ovo je ne­shva­tlji­vo; ču­de nam se ili nas čak kri­ti­ku­ju, pa i osu­đu­ju. Sma­tra­ju nas go­mi­lom lu­da­ka ko­ji po zi­mi u glu­vo do­ba no­ći iz­la­ze iz ku­će za­rad ne­ko­li­ko ri­ba. A mi, stra­stve­ni ri­bo­lov­ci, mo­žda i je­smo ma­lo čud­ni, ali ni­po­što ni­smo lu­di. Na vo­du nas te­ra­ju ži­vot­na pa­si­ja i ne­iz­mer­na lju­bav pre­ma sko­ba­lju, ri­bi na­ših sno­va, ko­ju mi na­sta­nje­ni na pod­ruč­ju Kra­lje­va zi­mi uži­va­mo da lo­vi­mo, a s pro­le­ća po­seb­no do­bro ču­va­mo ka­ko bi­smo joj omo­gu­ći­li ne­sme­ta­ni mrest, u či­jim plo­do­vi­ma ka­sni­je uži­va­mo.

PU­NA SE­ZO­NA LO­VA sko­ba­lja na kra­lje­vač­kim vo­da­ma po­la­ko se za­huk­ta­va. To­kom de­cem­bra, »srp­ski lo­sos« je do­bro ra­dio na svim po­zna­tim re­vi­ri­ma na Ibru i Za­pad­noj Mo­ra­vi; iz da­na u dan gu­žve na udar­nim te­re­ni­ma bi­le su sve ve­će, jer osim plov­ka­ro­ša iz Kra­lje­va na njih do­la­ze i ko­le­ge iz okol­nih me­sta ali i iz onih uda­lje­ni­jih (Ra­ške, No­vog Pa­za­ra, Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce...), pa su iz­gled­ne po­zi­ci­je za­u­zi­ma­ne čak i ne­ko­li­ko ča­so­va pre po­no­ći. Naj­po­se­će­ni­ji te­re­ni na Za­pad­noj Mo­ra­vi su oni u Gr­di­ci (kod Opla­nić­kog mo­sta) i u Sir­či (kod tzv. Vi­se­ćeg mag­no­hrom­skog mo­sta). Na Ibru se »no­so­nja« ja­vljao na de­lu od ka­ja­ka­škog klu­ba do re­sto­ra­na Že­ne­va, a naj­ve­ća gu­žva bi­la je na po­te­su od spla­vo­va do tzv. No­vog mo­sta, gde se uz sko­ba­lja pro­seč­ne te­ži­ne od oko 500 g spo­ra­dič­no ja­vlja i krup­na mre­na (1,5 kg, pa i te­ža), ko­ja ne­sprem­nim ko­le­ga­ma kao od ša­le ki­da ta­nje naj­lo­ne.

Sko­balj se uglav­nom lo­vi teh­ni­kom vo­žnje plov­ka sa la­ga­nim ko­če­njem, na du­bi­ni od 2 do 4 m i na de­se­tak me­ta­ra od oba­le. Na­kon za­ba­ča­ja, si­stem tre­ba pu­sti­ti da se slo­bod­no kre­će i la­ga­no za­dr­ža­va­ti tek to­li­ko da plo­vak ne iz­ra­nja pre­vi­še iz vo­de. Pri tom va­lja vo­di­ti ra­ču­na o to­me da naj­lon uvek bu­de za­teg­nut (da ne pra­vi »sto­mak«) ka­ko bi se mo­glo pra­vo­vre­me­no re­a­go­va­ti kon­trom, jer i sko­balj i mre­na ener­gič­no uzi­ma­ju ma­mac, što se ma­ni­fe­stu­je na­glim po­ta­pa­njem plov­ka. Ra­di lak­šeg i si­gur­ni­jeg pri­hva­ta­nja krup­ni­jih pri­me­ra­ka tre­ba ko­ri­sti­ti  me­re­dov sa du­žom dr­škom, po­go­to­vo ako se pe­ca sa vi­so­ke oba­le.

Pre po­čet­ka pe­ca­nja po­želj­no je »pre­pi­pa­ti« te­ren i tač­no od­re­di­ti du­bi­nu. Dno Mo­ra­ve i Ibra, kao i dru­gih re­ka mren­skog ti­pa, na po­je­di­nim de­lo­vi­ma pre­kri­ve­no je krup­nim ob­lu­ci­ma, a po­ne­gde i po­plo­ča­no ve­li­kim ste­na­ma, pa je po­treb­no da se upo­zna­mo sa kon­fi­gu­ra­ci­jom ka­ko bi­smo oda­bra­li naj­bo­lju »li­ni­ju« za pu­šta­nje plov­ka i od­re­di­li du­bi­nu na ko­joj će­mo po­nu­di­ti ma­mac. Dril na ma­ši­ni­ci tre­ba po­de­si­ti ta­ko da pro­kli­za pri ve­ćem op­te­re­će­nju, što ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca zna, ali mno­gi za­bo­ra­ve da uči­ne, pa im krup­na ri­ba po­ki­da naj­lon u pr­vom be­gu na­kon kon­tre... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 418/419-)