Magloviti šarani

Su­prot­no ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­nom uve­re­nju, pe­ca­nje na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma ni­je uvek la­ko i jed­no­stav­no. Čak i ka­da je vo­da pre­pu­na ri­be, če­sto je po­treb­no do­bro se po­tru­di­ti da bi­smo je pri­ma­mi­li i na­ve­li da se hra­ni onim što smo oka­či­li na udi­cu.

Po­sle du­že ri­bo­lo­vač­ke ap­sti­nen­ci­je, kra­jem ok­to­bra ko­nač­no mi se uka­za­la pri­li­ka da na vo­di pro­ve­dem ceo dan. Bez raz­mi­šlja­nja sam se opre­de­lio za pe­ca­nje ša­ra­na na ne­koj od obli­žnjih »ko­mer­ci­ja­la«, a iz­bor je pao na dru­go je­ze­ro re­vi­ra u Beč­me­nu. Na toj vo­di sam pre to­ga bio ne­ko­li­ko pu­ta, ali ni­jed­nom ni­sam pe­cao, pa je za me­ne pred­sta­vlja­la do­dat­ni iza­zov.

Na­kon kon­sul­ta­ci­ja sa pri­ja­te­lji­ma ko­ji u Beč­me­nu če­sto lo­ve, od­lu­čio sam da hra­nim i pe­cam uz su­prot­nu oba­lu, te da i ne po­ku­ša­vam na fi­der već da po­ne­sem sa­mo ša­ran­ski pri­bor.

DVA DA­NA PRE RI­BO­LO­VA pri­pre­mio sam dva spod-mik­sa: pr­vi od sit­nog zr­ne­vlja ko­je sam osta­vio da pre­no­ći u vo­di u ko­joj je sku­va­no, a dru­gi od ku­ku­ru­za am­bar­ca sa aro­mom me­da, ko­me sam do­dao ma­lo sit­nog zr­ne­vlja. Iako sam ustao ra­no i kre­nuo od ku­će ne­što po­sle 6 č, na vo­du sam zbog gu­ste ma­gle sti­gao tek oko 7,30. Me­rač spolj­ne tem­pe­ra­tu­re na ko­li­ma u tom tre­nut­ku po­ka­zi­vao je sa­mo 3° C, a na je­ze­ru ni­je bi­lo ni­ko­ga, pa sam mo­gao da oda­be­rem bi­lo ko­je me­sto. Od­lu­čio sam se za plat­for­mu broj tri, ko­ju mi je pri­ja­telj pre­po­ru­čio. Čim sam is­to­va­rio opre­mu, vra­tio sam ko­la na par­king i dao se na pri­hra­nji­va­nje.

Od gu­ste ma­gle ni­sam ni vi­deo su­prot­nu oba­lu, pa sam uz po­moć spod-šta­pa i ra­ke­te po­čeo da is­pi­tu­jem te­ren is­pred se­be. Ne že­le­ći da uza­lud ra­si­pam pri­ma­mu, is­pr­va sam za­ba­ci­vao ra­ke­tu u ko­ju sam ume­sto zr­ne­vlja sta­vio ne­ko­li­ko ka­men­či­ća. Ka­da sam pro­ce­nio da ona pa­da do­volj­no bli­zu dru­ge oba­le, za­ka­čio sam naj­lon za lajn-klip i po­čeo da hra­nim po­zi­ci­ju na ko­joj je du­bi­na iz­no­si­la ma­lo vi­še od 1 m. Pri­me­tio sam da mi pri sva­kom hi­cu ma­lo spo­da is­pa­da na tri­de­se­tak me­ta­ra od oba­le i za­to sam uda­lje­ni­ju po­zi­ci­ju (uz su­prot­nu oba­lu) na­hra­nio sa šest »pu­nje­nja« sit­nog zr­ne­vlja i dve ra­ke­te ku­ku­ru­za sa aro­mom me­da, dok sam na onu bli­žu lan­si­rao sa­mo dve ra­ke­te sit­nog zr­ne­vlja. Re­šio sam, na­i­me, da dva šta­pa sve vre­me dr­žim na fa­vo­ri­zo­va­nom me­stu, a je­dan na bli­žoj po­zi­ci­ji... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 388-)