Magija spljeskanog kaveza

Čak se i naj­i­sku­sni­jim i naj­te­melj­ni­jim ri­bo­lov­ci­ma do­go­di da go­to­vo slu­čaj­no, u tre­nut­ku, do­đu do ne­kog re­še­nja ko­je pot­pu­no pro­me­ni tok ri­bo­lo­va i otvo­ri im no­ve vi­di­ke. Baš to do­go­di­lo se na­šem eks­per­tu za fi­der ka­da mu je u ku­ti­ji osta­la sa­mo jed­na hra­ni­li­ca pri­me­re­na uslo­vi­ma u ko­ji­ma je pe­cao.

Zbog vi­so­kih dnev­nih tem­pe­ra­tu­ra i ni­skih vo­do­sta­ja, sa svi­me onim što ide uz to, ljet­ni ri­bo­lov na ri­je­ka­ma uglav­nom je te­žak i no­si go­mi­lu pro­ble­ma. Pr­vi je ve­zan već za sam iz­bor mje­sta, bu­du­ći da se krup­ni­ja bi­je­la ri­ba za­dr­ža­va u du­bljim zo­na­ma sa ja­čim pro­to­kom, gdje ima do­volj­no ki­si­ka oto­plje­nog u vo­di, ko­jeg pri ni­skim vo­do­sta­ji­ma uvi­jek ne­do­sta­je. Ma­da su ta­kve po­zi­ci­je na sva­koj ri­je­ci ve­ći­nom po­zna­te, naj­če­šće su na otvo­re­nom pro­sto­ru i na nji­ma je pod vre­li­nom ljet­nog sun­ca cje­lo­dnev­ni ri­bo­lov is­cr­plju­ju­ći, a mo­že bi­ti i po zdra­vlje opa­san, pa ih je bo­lje iz­bje­ga­va­ti, po­go­to­vo uko­li­ko vas, po­put me­ne, ne za­do­vo­lja­va tek ne­ko­li­ko ra­nih ju­tar­njih ili ka­snih po­po­dnev­nih sa­ti na vo­di. Rje­še­nje su, da­ka­ko, skro­vi­ta mje­sta u de­be­lom hla­du, uglav­nom te­že do­stup­na, što je do­ne­kle i ga­ran­ci­ja da ne­će bi­ti za­u­ze­ta. Na jed­no ta­kvo već go­di­na­ma od­la­zi­mo bar dva-tri pu­ta u se­zo­ni, naj­če­šće u ra­no po­sli­je­pod­ne, ka­ko bi­smo se pri­pre­mi­li za no­će­nje, is­ko­ri­sti­li pred­ve­čer­je za is­pi­ti­va­nje te­re­na i la­ga­no hra­nje­nje, te u sa­mo svi­ta­nje kre­nu­li sa ri­bo­lo­vom.

OVAJ PUT SMO Ga­ba i ja sa­mi; po­di­že­mo za­čas lo­gor i s ne­str­plje­njem po­či­nje­mo lo­vi­ti još po pod­ne, da sni­mi­mo ma­lo si­tu­a­ci­ju na vo­di i vi­di­mo što se pro­mi­je­ni­lo od pro­šle go­di­ne i ko­li­ko. Ov­dje se ri­ba lje­ti za­dr­ža­va zbog stal­nog pro­to­ka vo­de sa obje stra­ne oma­njeg oto­ka u Ku­pi i ne­ko­li­ko du­bljih pro­la­za iz­me­đu sti­je­na na dnu od­mah is­pod nje­ga. Ri­bo­lov u tim re­la­tiv­no uskim pro­la­zi­ma zah­ti­je­va iz­u­zet­nu pre­ci­znost pri za­ba­ci­va­nju, te upo­tre­bu hra­ni­li­ce do­volj­no te­ške da se usli­jed stru­ja­nja ni naj­ma­nje ne po­mi­če po dnu kad leg­ne na nje­ga, jer će u pro­tiv­nom za­vr­ši­ti pod ne­kim ka­me­nom i vje­ro­jat­no će­mo osta­ti bez nje. Osim to­ga, hra­ni­li­ce se če­sto gu­be i za­to što zap­nu za sti­je­nu is­pred pri­li­kom kon­tre, ko­ja mo­ra bi­ti pra­vo­vre­me­na i od­mje­re­na (naj­bo­lje je sa­mo po­di­ći štap u zrak). No iako smo sve to zna­li, do mra­ka smo u Ku­pi osta­vi­li sva­ki po ne­ko­li­ko hra­ni­li­ca, a od ri­ba su nam gla­vo­bo­lju za­da­va­le ukli­je i ma­le mre­ne, ko­je su uzi­ma­le do­slov­no sve što bi­smo im po­nu­di­li na udi­ci. Prem­da se to ne­ka­ko u po­čet­ku i mo­glo oče­ki­va­ti, ni­je baš dje­lo­va­lo ohra­bru­ju­će, ali sam ipak u su­ton uspio uhva­ti­ti ne­ko­li­ko ma­njih plo­ti­ca i šnaj­de­ra (no­sa­ra). Na­kon što smo noć pre­spa­va­li, ma­lo pri­je sva­nu­ća već smo na no­ga­ma i pro­ma­tra­mo bu­đe­nje da­na iz­nad Ku­pe. U po­lu­mra­ku se ču­je pra­ća­ka­nje sit­ne ri­be na po­vr­ši­ni i ra­ub bo­le­na (bu­co­va) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 383-)