Lov u (po­lu)mut­nom

Iako su mi­nu­le zi­me iz­o­sta­le obil­ni­je sne­žne pa­da­vi­ne na na­šem pod­ruč­ju, kraj pr­ve po­lo­vi­ne pro­le­ća ipak je do­neo vi­so­ke vo­do­sta­je mno­gih re­ka, a po­go­to­vo onih sred­njih i ve­li­kih. Mno­ge vr­ste riba su spas od bu­ji­ca po­tra­ži­le u ka­na­li­ma i na raz­li­vi­ma, na ko­ji­ma se u ovom pe­ri­o­du mo­že i te­ ka­ko uspe­šno pe­ca­ti.

Po­sle iz­u­zet­no su­šne 2013. i još jed­ne zi­me sko­ro bez sne­ga, ve­ći­na na­ših re­ka je do pre ne­ku ne­de­lju bi­la za­bri­nja­va­ju­će ni­ska za ovo do­ba go­di­ne. Me­đu­tim, pa­da­vi­ne ko­je tra­ju sko­ro dve ne­de­lje do­ve­le su do pre­o­kre­ta, te je jed­na kri­tič­na si­tu­a­ci­ja za­me­ni­la dru­gu. Mno­ge te­ku­ći­ce u Sr­bi­ji su, na­i­me, u do­me­nu vi­so­kih vo­do­sta­ja, a zna­tan broj onih ma­njih se iz­lio iz ko­ri­ta, po­ne­gde pri tom pri­či­nja­va­ju­ći i ogrom­ne ma­te­ri­jal­ne šte­te. No ve­li­ke vo­de u sva­kom slu­ča­ju ri­bljem sve­tu u ovom de­lu se­zo­ne po­go­du­ju znat­no vi­še ne­go ma­le. U plav­nim zo­na­ma je ak­tiv­nost ri­ba vr­lo in­ten­ziv­na, pa su šan­se za us­pe­šan ri­bo­lov sa­da mno­go ve­će ne­go što bi bi­le da su re­ke u svo­jim ko­ri­ti­ma.

Na­i­me, ka­da se vo­da u pro­le­će iz­li­je, ri­be in­stink­tiv­no kre­nu u po­pla­vlje­ne zo­ne. To či­ne sto­ga što bo­ra­vak u znat­no br­žoj vo­di od one na ko­ju su na­vi­kle od­u­zi­ma mno­go ener­gi­je, ali i za­to što je u raz­li­vi­ma vo­da to­pli­ja, a hra­ne ima u iz­o­bi­lju. Osim to­ga, u nji­ma se u ovom pe­ri­o­du od­vi­ja i mrest ve­ći­ne mir­nih vr­sta ri­ba, zbog če­ga će se one ko­je su se spre­mi­le za pa­re­nje, ali to zbog ma­lih vo­da još ni­su i oba­vi­le, za­pu­ti­ti u njih.

Od­lič­ni te­re­ni za pe­ca­nje u ova­kvim okol­no­sti­ma je­su ka­na­li po­ve­za­ni sa te­ku­ći­ca­ma, za­tim ma­nje pri­to­ke i ru­kav­ci, kao i one po­to­plje­ne nji­ve i li­va­de na ko­ji­ma je du­bi­na do­volj­no ve­li­ka i dru­gi uslo­vi ta­kvi da ri­be mo­gu nor­mal­no da se kre­ću i hra­ne. A na svim ta­kvim re­vi­ri­ma, bez ob­zi­ra na nji­ho­ve spe­ci­fič­no­sti, va­ži isto pra­vi­lo – ri­ba­ma tre­ba za­klon, pa ih tre­ba tra­ži­ti uz gu­stu ve­ge­ta­ci­ju, bi­lo da je pot­pu­no po­to­plje­na ili sa­mo de­li­mič­no.

Su­vi­še mut­na vo­da ni­je baš naj­bo­lja za ri­bo­lov, ali to ne zna­či da ka­da na nju na­i­đe­mo tre­ba da se okre­ne­mo i ode­mo, jer se mo­že de­si­ti da uz pra­vi­lan pri­stup pro­đe­mo čak i nat­pro­seč­no do­bro. U ta­kvim uslo­vi­ma tre­ba obil­ni­je pri­hra­nji­va­ti i ko­ri­sti­ti ve­će mam­ce, kao i ja­ke aro­me i za njih i za pri­ma­mu. U mut­noj vo­di ni fi­no­ća pri­bo­ra ni­je pre­sud­na, pa slo­bod­no mo­že­mo pe­ca­ti na naj­lo­ne ne­što ve­ćeg preč­ni­ka ne­go obič­no i na ve­će udi­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 349-)