Lako sletanje

U za­vr­šnom na­stav­ku mi­ni-felj­to­na o mul­ti-če­kr­ci­ma, sa­zna­će­te za­što se nji­ma jed­na­ko da­le­ko za­ba­cu­je bez ob­zi­ra na to ko­li­ko je špul­na na­pu­nje­na, za ko­je su vi­do­ve ri­bo­lo­va naj­bo­lji, a za ko­je ih ne tre­ba ko­ri­sti­ti i ko­ju je stru­nu naj­bo­lje na­me­ta­ti dok se još uči­mo ka­ko se ova­kvim ma­ši­ni­ca­ma pe­ca.

Broj ku­glič­nih le­ža­je­va kod mul­ti­pli­ka­to­ra, slič­no kao kod sta­ci­o­nar­nih ma­ši­ni­ca, va­ri­ra od mo­de­la do mo­de­la, ali ih obič­no ima od če­ti­ri do de­set. Iz­u­zet­no su fi­ni i uglav­nom ma­nji ne­go na sta­ci­o­nar­ci­ma. Vo­đi­ca stru­ne je pot­pu­no dru­ga­či­ja. Sa­svim je za­tvo­re­na (elip­sa­stog je ob­li­ka) i naj­če­šće iz­ra­đe­na od tvr­do hro­mi­ra­nog če­li­ka ili ne­kog dru­gog me­ta­la, pa pre­svu­če­na ti­ta­ni­ju­mom ili ma­te­ri­ja­lom slič­ne tvr­do­će. Ra­do­zna­lim ko­le­ga­ma pre­po­ru­ču­jem da ipak odo­le svo­joj zna­ti­že­lji i da ne ras­kla­pa­ju ma­ši­ni­ce ovog ti­pa ka­ko bi za­vi­ri­li u unu­tra­šnjost. Ve­ći­na mo­der­nih mul­ti­pli­ka­to­ra ima mno­go ve­o­ma fi­nih i sit­nih de­lo­va, pa sva­ko ne­struč­no otva­ra­nje i »čač­ka­nje« sko­ro ne­mi­nov­no vo­di do vra­ta maj­sto­ra (a kod nas ih još ne­ma mno­go ko­ji ima­ju do­volj­no is­ku­stva sa spra­va­ma ovog ti­pa).

STRU­NA SA ŠPUL­NE mul­ti­pli­ka­to­ra pri­li­kom za­ba­ča­ja sle­će pra­vo­li­nij­ski, go­to­vo sa­svim pa­ra­lel­no sa na­mo­ta­ji­ma na špul­ni. Kod sta­ci­o­nar­ne ma­ši­ni­ce sle­će kru­žno i uprav­no na na­mo­ta­je i na sa­mu špul­nu, pa je za­to ve­o­ma bit­no da po­to­nja ob­li­kom bu­de pri­la­go­đe­na za da­le­ke iz­ba­ča­je, ali i da bu­de pra­vil­no na­pu­nje­na (sko­ro do vr­ha). Ka­lem mul­ti­pli­ka­to­ra ne mo­ra bi­ti pun, jer će va­ra­li­ca od­le­te­ti na istu da­lji­nu bi­lo da ima­mo na­mo­ta­nih 100 ili 200 m stru­ne (šta­vi­še, sa ma­nje stru­ne te­o­ret­ski će čak ići ne­što da­lje, bu­du­ći da je ka­lem sa ma­nje kon­ca lak­ši pa će se pod dej­stvom si­le iner­ci­je ma­lo br­že okre­ta­ti). S dru­ge stra­ne, kod sta­ci­o­nar­ca se du­ži­na hi­ca sma­nju­je ka­ko stru­na oti­če, jer ra­ste tre­nje o obod špul­ne, dok se isto­vre­me­no sma­nju­je preč­nik na­mo­ta­ne stru­ne; ta­ko­đe, ve­o­ma je bit­no da me­ha­ni­zam što bo­lje sla­že stru­nu na špul­nu upra­vo zbog da­ljih za­ba­ča­ja, ali i da ne bi do­la­zi­lo do mr­še­nja. Kod mul­ti­pli­ka­to­ra sla­ga­nje ni­je od su­štin­skog zna­ča­ja. Prak­tič­no sva­ki sla­že stru­nu (bi­lo upre­de­nu ili mo­no­fil­nu) sa­svim do­bro, ali još je va­žni­je da ne­ma uvr­ta­nja stru­ne kao kod sta­ci­o­nar­nih ma­ši­ni­ca! Zbog sve­ga na­bro­ja­nog, mul­ti­pli­ka­tor u ru­ka­ma ve­štog ri­bo­lov­ca od­re­đe­ni te­ret mo­že da iz­ba­ci znat­no da­lje ne­go sta­ci­o­nar­na ma­ši­ni­ca, a to je pred­nost ko­ja je če­sto ključ­na, na­ro­či­to on­da ka­da su nam neo­p­hod­ni što du­ži iz­ba­ča­ji (prem­da tre­ba do­da­ti da to pre sve­ga va­ži za ve­će te­re­te, po­put onih ko­ji se ko­ri­ste u surf ri­bo­lo­vu sa mor­ske oba­le, dok je u ba­ca­nju ma­njih te­re­ta glav­ni kva­li­tet mul­ti­pli­ka­to­ra pre­ci­znost).

Špul­nu je mo­gu­će za­me­ni­ti i na mul­ti­pli­ka­to­ri­ma, kao i na sta­ci­o­nar­ci­ma, ali pr­vo mo­ra­mo ski­nu­ti boč­nu stra­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 386-)