Karaši iz pošećerene rupe

Prem­da va­ži za ala­vu ri­bu, ba­bu­ška ume da bu­de ve­o­ma iz­bir­lji­va, pa ni­je uvek la­ko pro­na­ći efi­ka­san ma­mac i pre­zen­ta­ci­ju. A sve se do­dat­no kom­pli­ku­ju ako ta­mo gde po­ku­ša­va­mo da je pe­ca­mo ima do­sad­nih i ne­za­si­tih cver­gla­na.

Na­do­šla Ju­žna Mo­ra­va je sre­di­nom ma­ja na­pu­ni­la i za­mu­ti­la go­to­vo sve sta­ja­ći­ce u svom pri­o­ba­lju i one­mo­gu­ći­la bi­lo ka­kav ri­bo­lov na nji­ma. Jed­na od ret­kih ba­ra ko­ja je ta­da osta­la bi­stra je šljun­ka­ra kod Ma­lo­ši­šta, se­la uda­lje­nog pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra od Ni­ša. Za­hva­lju­ju­ći pod­zem­nim iz­vo­ri­ma, vo­da u ovoj sta­ja­ći­ci, u ko­joj ima le­pih »ka­ra­ša« (ba­bu­ški), te po­ne­što ša­ra­na (a ne­ka­da je bi­lo i amu­ra i so­ma), to­kom ve­ćeg de­la go­di­ne je bi­stra i hlad­na.

Na­rav­no, ve­ći­na ko­le­ga ovu šljun­ka­ru po­se­ću­je zbog ba­bu­ške, ko­ja se od­lič­no pe­ca baš u pro­le­će. Ovog ma­ja, me­đu­tim, ni­je bi­lo ta­ko, jer je sva­ki po­nu­đe­ni ma­mac uzi­mao cver­glan, pa su ri­bo­lov­ci sko­ro bez iz­u­zet­ka br­zo od­u­sta­ja­li od pe­ca­nja, a ne­ki su bi­li to­li­ko raz­o­ča­ra­ni da su se za­re­kli da vi­še ni­ka­da ne­će ni do­ći u Ma­lo­ši­šte.

Ne­ma­ju­ći mno­go iz­bo­ra, moj drug Si­ki i ja smo se una­pred psi­hič­ki spre­mi­li na to da će ha­la­plji­vi »ame­ri­kan­ci« uda­ra­ti čak i na hleb i ži­to, i re­ši­li smo da se­zo­nu lo­va »ka­ra­ša« na plo­vak otvo­ri­mo baš na ovoj šljun­ka­ri. Bi­la je su­bo­ta, pa smo na ba­ri za­te­kli de­se­tak ko­le­ga, upr­kos to­me što još ni­je bi­lo 6 č. Po­zdra­vi­li smo ih i na pi­ta­nje ra­di li ri­ba do­bi­li oče­ki­van od­go­vor – da gri­ze sa­mo do­sad­ni cver­glan.

UBR­ZO PO­ŠTO SMO NA­ŠLI le­po slo­bod­no me­sto, »na­pi­pa­li« smo i ne­ve­li­ku ru­pu u ko­joj je du­bi­na bi­la ne­što ve­ća. Ka­ko bi­smo iz­be­gli cver­gla­ne, od­lu­či­li smo da naj­pre pro­ba­mo da pe­ca­mo na še­će­rac. Sa­dr­žaj jed­nog od tri po­ne­ta pa­ko­va­nja sam od­mah ra­suo po ru­pi uda­lje­noj de­se­tak me­ta­ra od oba­le, na­da­ju­ći se da ću ta­ko pri­vu­ći »ka­ra­še« i iz­be­ći so­mi­će. Pr­vih po­la sa­ta smo pe­ca­li na še­će­rac, ali ni­smo ima­li ni uda­rac. Si­ki se za­tim pre­o­ri­jen­ti­sao na cr­vi­će, a ja sam re­šio da pro­bam na hleb­nu ru­žu. Moj pri­ja­telj je već u pr­vom za­ba­ča­ju imao cver­gla­na, pa sam ga od­mah pod­se­tio na na­še pra­vi­lo da onaj ko pr­vi ulo­vi ri­bu pla­ća pi­vo. Vi­dev­ši da je na cr­ve ne­mo­gu­će upe­ca­ti dru­gu ri­bu osim pa­tu­lja­stog som­če­ta, i on je pre­šao na hleb. Ja sam pak »pro­fi­nio« si­stem, sta­viv­ši plo­vak Eagle Eye od sa­mo 0,5 g, ali mi ni to ni­je do­ne­lo to­li­ko pri­želj­ki­va­nu ak­ci­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 351-)