Kad je 40 kila slabo!?

Deo Du­na­va oko Du­bov­ca po­znat je kao od­li­čan te­ren za lov mno­gih vr­sta ri­be, ali su one ce­nje­ni­je po­sled­njih go­di­na ipak znat­no ma­lo­broj­ni­je ne­go ne­kad. Na ra­dost mno­gih ri­bo­lo­va­ca, ba­bu­ške još ima u ogrom­nim ko­li­či­na­ma, a po­sled­njih ne­de­lja ra­di čak i nat­pro­seč­no do­bro, ta­ko da mno­gi za sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti pe­ca­nja uhva­te i dva­de­se­tak ki­la te ri­be

 Pri po­la­sku u Du­bo­vac, Mi­škov kom­ši­ja ni­je mo­gao da nam se na­ču­di: »Vo­zi­te se 90 ki­lo­me­ta­ra, tro­ši­te go­ri­vo za pen­tu, no­si­te tri ki­le sku­pe pri­hra­ne, pla­ća­te ča­mac, i to sve za par ki­la ba­bu­ške?! Pa to se uop­šte ne is­pla­ti!«. A Mi­ško, ina­če je­dan od naj­bo­ljih opo­vač­kih ri­bo­lo­va­ca, na to je od­go­vo­rio: »Kom­šo, kad bi’ ja ta­ko gle­dao, ne bi’ ni­kad ni išao na pe­ca­nje«. On­da se okre­nuo ka me­ni, da kom­ši­ja ne vi­di, na­sme­šio se i na­mig­nuo. Zna on do­bro da se pe­ca­nje u Du­bov­cu, ka­da ri­ba ra­di, i te ka­ko is­pla­ti, ne sa­mo po me­ri­li­ma nas za­lju­blje­ni­ka u ovaj ho­bi već čak i po kom­ši­nim.

Mi­ško i ja smo se ne­ko­li­ko da­na te­melj­no pri­pre­ma­li za lov ba­bu­ške u Du­bov­cu. Po­pa­ko­va­li smo fi­der šta­po­ve, re­zer­vne hra­ni­li­ce i udi­ce, iz­mik­so­va­li oko pet ki­la pr­vo­kla­sne hra­ne, ku­pi­li li­tar cr­va, pro­ve­ri­li sto­li­ce i sun­co­bra­ne, is­pro­ba­li pen­tu... A on­da smo, dan pre po­la­ska, na in­ter­ne­tu po­gle­da­li vre­men­sku prog­no­zu i de­be­lo se raz­o­ča­ra­li. Za tu noć bi­lo je prog­no­zi­ra­no ne­vre­me, a na­red­nog ju­tra tem­pe­ra­tu­ra je bi­la za de­se­tak ste­pe­ni ni­ža ne­go dan ra­ni­je i uz to je pa­da­la do­sad­na sit­na ki­ša, ka­kve sko­ro dva me­se­ca ni­je bi­lo. Ipak, oko 10 sa­ti smo re­ši­li da kre­ne­mo i u 11,30 č smo sti­gli na od­re­di­šte, u ma­ri­nu An­dre Ja­ko­va­ši­ća u Du­bov­cu, u ko­joj se tra­ži ča­mac vi­še kad ri­ba do­bro gri­ze. Na­i­me, na ovom de­lu Du­na­va je ne­mo­gu­će pe­ca­ti sa oba­le, jer se od nje pre­ma sre­di­ni to­ka pru­ža od 50 do 200 me­ta­ra ši­rok pli­ćak, sa po­ja­som tra­ve, gde ni­je mo­gu­će lo­vi­ti ri­bu. Za­to An­dra iz­najm­lju­je čam­ce za 800 di­na­ra dnev­no, a uz to mu­šte­ri­ja­ma bes­plat­no da­je po­drob­ne in­for­ma­ci­je o tre­nut­no naj­i­zgled­ni­jim me­sti­ma i naj­e­fi­ka­sni­jem na­či­nu ri­bo­lo­va.

Na­kon što smo po­la sa­ta iz­ba­ci­va­li iz čam­ca vo­du na­ku­plje­nu to­kom no­ći, une­li smo opre­mu i po­sta­vi­li pen­tu, a za to vre­me je ki­ša sta­la, ali se ve­tar po­ja­čao. Na ovom de­lu Du­na­va, ina­če, ne sa­mo da ni­je mo­gu­će pe­ca­ti po ja­kom ve­tru, već je i vr­lo opa­sno iz­la­zi­ti na vo­du. Sre­ćom, ovog pu­ta je on ostao u pod­no­šlji­vim gra­ni­ca­ma, pa smo se po An­dri­nom sa­ve­tu oti­snu­li niz­vod­no, ka ze­le­noj bo­vi, ko­ja nam je bi­la ori­jen­tir. Spu­sti­li smo se još sto­ti­nak me­ta­ra od nje i usi­dri­li ta­ko da nam ta­la­si naj­ma­nje ome­ta­ju ri­bo­lov, na­kon če­ga smo iz­va­di­li pri­hra­nu i cr­vi­će,  ras­klo­pi­li šta­po­ve, udob­no se za­va­li­li u sto­li­ce, na­pu­ni­li hra­ni­li­ce i za­ba­ci­li po dva šta­pa, de­se­tak me­ta­ra niz­vod­no od čam­ca.

BI­LO JE PRI­LIČ­NO HLAD­NO, jer je tem­pe­ra­tu­ra pa­la sa 36º C na sve­ga 17. Po Mi­ško­vom sa­ve­tu sta­vio sam na oba šta­pa naj­mek­še vr­ho­ve (od fi­ber­gla­sa) i ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 40 g, is­pod ko­jih su bi­li pred­ve­zi du­ži­ne 50 cm, od naj­lo­na de­blji­ne 0,16 mm, sa udi­ca­ma ve­li­či­ne 10. Na­ni­zao sam na obe po če­ti­ri cr­va »ma­đar­ca« i po­tom hra­ni­li­cu na­pu­nio sme­som sa­sta­vlje­nom od jed­na­kih de­lo­va pri­ma­ma Van Den Eynde Fe­e­der i Ga­rant-X sa uku­som me­da, ko­joj smo do­da­li i do­sta te­ške ze­mlje, pre­zle, ku­va­ne ko­no­plje, še­ćer­ca i pin­ki­ja. Usko­ro je vrh jed­nog od mo­jih šta­po­va po­čeo da se la­ga­no sa­vi­ja, a on­da je od­jed­nom ceo štap po­le­teo u vo­du. La­ga­no sam kon­tri­rao i ose­tio po­ve­li­ko op­te­re­će­nje, pa sam re­kao Mi­šku da sam ne­što za­ka­čio, tj. da mi je vo­da na­ne­la ne­što na stru­nu. Po­čeo sam po­la­ko da na­mo­ta­vam naj­lon, a ta­da se to ne­što mrd­nu­lo, kre­nuv­ši po­tom da »za­ba­da« ka du­bi­ni. Po­mi­slio sam da na udi­ci imam ša­ra­na, ali se usko­ro na po­vr­ši­ni uka­za­la ve­li­ka ba­bu­ška, te­ška oko 700 gra­ma. Ne­ka­ko sam je uba­cio u me­re­dov i dok sam je sa di­vlje­njem gle­dao, mo­rao sam da pro­ko­men­ta­ri­šem: »Ova­kva ba­ba je ka­pi­ta­lac na Ta­mi­šu; ni­je valj­da da ov­de ima i ve­ćih?«. Mi­ško se sa­mo na­sme­jao  i re­kao: »Tek ćeš da vi­diš«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 435-)