Providni vobleri daleko od obale

Ni­je ni­ka­kva ve­li­ka ri­bo­lo­vač­ka taj­na da smuđ od­lič­no vi­di i da ga po ja­koj me­se­či­ni u bi­stroj vo­di če­sto ni­je la­ko na­ve­sti da uda­ri na bi­lo ko­ji ve­štač­ki ma­mac. Ali i u ta­kvim uslo­vi­ma mo­gu se iz ve­če­ri u ve­če hva­ta­ti krup­ne ri­be, uz do­bro oda­bra­ne va­ra­li­ce i ma­lo sre­će sa vre­me­nom  

Ve­li­ke vru­ći­ne i su­še ko­je su ove go­di­ne za­hva­ti­le zna­tan deo evrop­skog kon­ti­nen­ta ni­su za­o­bi­šle ni is­tok Ne­mač­ke, gde ži­vim i ra­dim već sko­ro 25 go­di­na. Ta­ko je i vo­do­staj re­ke Od­re, na ko­joj pe­ca­ju­ći pro­vo­dim naj­vi­še slo­bod­nog vre­me­na, još po­čet­kom le­ta pao is­pod 1 me­tar, do­sti­žu­ći u po­je­di­nim tre­nu­ci­ma isto­rij­ski mi­ni­mum od 80 cm. Ta­kvi uslo­vi do­pri­ne­li su da iz­gle­di za us­pe­šan ri­bo­lov u iona­ko škr­toj let­njoj se­zo­ni po­sta­nu još sla­bi­ji. Ak­tiv­nost ri­be u let­njem pe­ri­o­du na Od­ri tra­di­ci­o­nal­no je sve­de­na na mi­ni­mum, a mo­ja pret­po­stav­ka je da ta­da do­bar deo gra­blji­vi­ca, pre sve­ga smuđ, mi­gri­ra ka se­ve­ru, gde je re­ka ne­što du­blja, a tem­pe­ra­tu­ra vo­de ni­ža. Ve­ro­vat­no je­dan broj pre­da­to­ra osta­je i na mi­kro­lo­ka­ci­ja­ma u glav­nom to­ku, gde ima do­volj­no ki­se­o­ni­ka, ili u du­bljim uva­la­ma, gde mo­že da pro­na­đe za­klon od sve­tlo­sti, a ak­tiv­no se hra­ni sa­mo u ret­kim pri­li­ka­ma. Uz to je iz­bor be­le ri­be u let­nje do­ba, ka­da ona iz ru­ka­va­ca i za­li­va iza­đe u re­ku na­kon za­vr­še­nog mre­sta, to­li­ko ve­li­ki da gra­blji­vi­ce ne­ma­ju raz­lo­ga da ju­re ve­štač­ke mam­ce jer vr­lo la­ko do­la­ze do hra­ne. Zbog sve­ga to­ga sva­ke go­di­ne sa ne­str­plje­njem iš­če­ku­jem je­sen, ka­da hlad­ne no­ći spu­ste tem­pe­ra­tu­ru vo­de is­pod 17 ste­pe­ni, a be­la ri­ba poč­ne da se gru­pi­še u ja­ta i ula­zi u za­li­ve. To te­ra i gra­blji­vi­ce da kre­nu u ak­tiv­nu po­tra­gu za hra­nom, pa i ri­bo­lov po­sta­je pro­duk­tiv­ni­ji.

OVE GO­DI­NE PO­ČE­TAK JE­SE­NI ni­je bio ki­šo­vit, te je re­ka i da­lje bi­la re­kord­no ni­skog vo­do­sta­ja. Ali već kra­jem av­gu­sta po­če­la je po­ste­pe­no da se hla­di, da bi joj u dru­goj po­lo­vi­ni sep­tem­bra hlad­ne no­ći spu­sti­le tem­pe­ra­tu­ru na sko­ro 15 ste­pe­ni. To je pak do­ve­lo do iz­u­mi­ra­nja mi­kro­al­gi i vo­da je po­če­la da se bi­stri, a be­la ri­ba je kre­nu­la da se po­ste­pe­no skla­nja ka uva­la­ma i ru­kav­ci­ma. Za­ni­mlji­vo je da hla­đe­nje vo­de pr­vo po­kre­će krup­ni­ju be­lu – de­ve­ri­ku i njoj naj­srod­ni­je vr­ste, a tek na kra­ju onu sit­ni­ju.

Tih pr­vih je­se­njih da­na, lo­ve­ći smu­đa, u jed­nom tre­nut­ku smo na ula­zu u jed­nu lu­ku na­le­te­li na so­ma. Ne­ko­li­ko ma­njih sam upe­cao, a jed­nog ve­li­kog dru­gar ni­je us­peo da za­dr­ži, pa je ostao bez va­ra­li­ce. Tu i ta­mo ja­vi­li bi se po­ne­ki bu­cov ili štu­ka, a kra­jem sep­tem­bra ko­nač­no je pro­ra­dio i smuđ.

PO­ŠTO JE PO­ME­NU­TO NA­GLO hla­đe­nje vo­de u tom pe­ri­o­du na­te­ra­lo ke­de­ra da se sklo­ni iz ma­ti­ce, bi­lo je sa­mo pi­ta­nje da­na ka­da će se i smuđ po­kre­nu­ti. A u plit­koj i bi­stroj vo­di bi­lo je mo­gu­će efi­ka­sno ga lo­vi­ti na sa­mo je­dan na­čin – vo­ble­ri­ma, i to po mra­ku. Za­to sam u ovom pe­ri­o­du po­čeo da for­si­ram vo­ble­ri­sa­nje u pr­vim noć­nim sa­ti­ma, u bli­zi­ni lu­ka i ve­ćih uva­la. Is­pr­va se ja­vljao po­ne­ki sit­ni­ji pri­me­rak, a on­da su na­i­šli da­ni sa le­de­nim, ve­drim no­ći­ma i me­se­com ko­ji se iz da­na u dan sve vi­še pu­nio.

Hlad­ne no­ći su obič­no oki­dač za smu­đa, ali ka­ko je vo­da bi­va­la sve bi­stri­ja, a noć sve­tli­ja, bi­lo je ja­sno da će ga bi­ti ve­o­ma te­ško pre­va­ri­ti. Sto­ga sam pri­be­gao tak­ti­ci ko­ja se u vi­še slič­nih na­vra­ta po­ka­za­la efi­ka­snom – re­šio sam da ba­cam vo­ble­re naj­ve­ćim de­lom pro­vid­nih de­ze­na, even­tu­al­no sa ne­kom ne­u­pa­dlji­vom ho­lo­graf­skom fo­li­jom ili ma­lo šljo­ki­ca.

NA­PU­NIO SAM KU­TI­JE RA­ZNO­RA­ZNIM ta­kvim plit­ko­ron­ci­ma i »su­spen­de­ri­ma« (tzv. ne­u­tral­nim vo­ble­ri­ma, ko­ji u mi­ro­va­nju ni­ti to­nu ni­ti iz­ra­nja­ju) raz­li­či­tih ve­li­či­na i po­čeo in­ten­ziv­no da pe­cam i eks­pe­ri­men­ti­šem. Na­rav­no, FG čvo­rom sam ve­zao dug pred­vez od flu­o­ro­kar­bo­na ka­ko bi mi si­stem bio što ma­nje upa­dljiv dok po­vla­čim vo­bler.

Po­sle ne­ko­li­ko da­na bez uspe­ha, jed­ne ve­če­ri, baš ka­da smo se spre­ma­li za po­la­zak ku­ći, ja­vio se lep smuđ – pr­vo kod dru­ga­ra, a po­tom i kod me­ne, i to na me­stu na ko­me ni­ka­da ra­ni­je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 673-)