Letnja lička grgečijada

U av­gu­stu se ban­dar na mno­gim je­ze­ri­ma u na­šem re­gi­o­nu mo­že le­po lo­vi­ti na ve­štač­ke i pri­rod­ne mam­ce. Ta­kav je slu­čaj i ove go­di­ne, upr­kos iz­u­zet­no ni­skim vo­do­sta­ji­ma i pa­kle­nim vru­ći­na­ma, pa su se dva za­lju­blje­ni­ka u ul­tra­lajt va­ra­li­ča­re­nje za­pu­ti­la na da­lek put do ve­štač­ke aku­mu­la­ci­je po­zna­te po broj­nim i ve­li­kim gr­ge­či­ma

To­kom de­se­to­ča­sov­ne vo­žnje ka je­ze­ru Šti­ka­da, ko­je se na­la­zi prak­tič­no usred Li­ke (vi­di okvir »Ge­o­gra­fi­ja i ih­ti­o­lo­gi­ja«), pri­ja­telj Vla­do Ma­ti­je­vić i ja do­go­vo­ri­li smo se da će­mo od­mah po do­la­sku na od­re­di­šte, u se­lo po kom je ova ve­štač­ka aku­mu­la­ci­ja do­bi­la ime, ras­pa­ko­va­ti stva­ri i ba­ci­ti se u kre­vet, a sa pe­ca­njem po­če­ti uju­tru, na­kon što se do­bro od­mo­ri­mo. Ali ka­da nam se u ka­sno po­pod­ne mir­na po­vr­ši­na vo­de do ko­je smo se vo­zi­li pre­ko 600 km ko­nač­no uka­za­la pred oči­ma, na taj do­go­vor smo obo­ji­ca mo­men­tal­no za­bo­ra­vi­li. Vla­do je skre­nuo ka mo­sti­ću na su­že­nju iz­me­đu dva de­la aku­mu­la­ci­je, tu za­u­sta­vio ko­la i od­mah iz­va­dio još kod ku­će pri­pre­mlje­ni ul­tra­lajt va­ra­li­ča­rac, sa tan­kom stru­nom na či­jem je kra­ju bi­la džig udi­ca sa olov­nom gla­vom i na­tak­nu­tim še­di­ćem od 5 cm, pru­žio mi ga i re­kao: »Za­ba­ci ko­ji put, da vi­di­mo da li su ban­da­ri ov­de«.

PR­VI ZA­BA­ČAJ, DA­LEK ALI POT­PU­NO na­su­mi­čan, ka otvo­re­noj vo­di, pro­šao je bez de­ša­va­nja, pa sam dru­gi put otvo­rio pre­klop­nik i spu­stio ma­le­ni ma­mac mo­žda tri me­tra od stu­ba mo­sta na či­joj smo sre­di­ni sta­ja­li i me­tar od vi­so­ke ve­ge­ta­ci­je na­lik dre­zgi, ko­ja se di­za­la sa dna. Čim je še­dić pao na dno, dva-tri pu­ta sam ga cim­nuo krat­kim po­kre­ti­ma zglo­ba ša­ke i ose­tio ka­rak­te­ri­sti­čan jak uda­rac. Bio je to ban­dar kog ni­je bi­lo la­ko ni do­ve­sti na po­vr­ši­nu »čač­ka­li­com« te­ži­ne ba­ca­nja do 5 g, a po­go­to­vo ne po­di­ći pri­bli­žno 4 m uvis, ali je sve to ipak pro­šlo ka­ko tre­ba i le­po­tan te­žak pet­sto­ti­nak gra­ma bio mi je u ru­ka­ma, ta­ko da sam sa­mo mo­gao da u ču­du kon­sta­tu­jem da je odav­no do­go­vo­re­na tro­dnev­na eks­pe­di­ci­ja po­če­la mno­go bo­lje ne­go što sam se usu­đi­vao da po­mi­slim. Gr­ge­ča smo od­mah na­kon sli­ka­nja vra­ti­li, ja sam za­ba­cio još dva pu­ta, uhva­tio u če­tvr­tom za­ba­ča­ju još jed­nu ri­bu – ma­nju ali ta­ko­đe le­pu, a on­da je Vla­do pred­lo­žio da ne pe­ca­mo da­lje, vid­no za­do­vo­ljan ti­me što mi je za ti­li čas po­ka­zao da ni­je pre­te­ri­vao u pri­ča­ma o mo­guć­no­sti­ma za ri­bo­lov na aku­mu­la­ci­ji for­mi­ra­noj 1984. na pod­ruč­ju iz kog je po­re­klom, bu­du­ći da se ona na­la­zi kraj me­sta u ko­ji­ma su mu ro­đe­na oba ro­di­te­lja. 

NA­RED­NOG JU­TRA NI­SMO žu­ri­li na vo­du, dr­že­ći se Vla­do­vog is­ku­stva od pret­hod­na dva le­ta, ka­da je ri­ba sko­ro do po­dne­va ra­di­la jed­na­ko do­bro kao u svi­ta­nje. Obo­ji­ca smo ko­ri­sti­li la­ga­ne šta­po­ve du­ge oko 2,1 m, a od ra­znih va­ra­li­ca ko­je smo u pr­vom sa­tu pe­ca­nja pro­me­ni­li naj­vi­še uspe­ha do­ne­li su nam fa­brič­ki »na­mi­ri­sa­ni« Ke­i­tech Easy Shi­ner še­di­ći od 5 cm, u ra­znim de­ko­ri­ma, mon­ti­ra­ni na džig udi­ce sa ote­ža­njem od 2 i 3 g, pa smo do kra­ja ove eks­pe­di­ci­je te i nji­ma slič­ne »gu­mi­ce« naj­vi­še ba­ca­li.

Po­ka­za­lo se, me­đu­tim, da su se ve­li­ke vru­ći­ne i bla­go opa­da­nje ni­voa vo­de, ko­ji je bio za oko me­tar ni­ži ne­go u istom pe­ri­o­du pro­šle i pret­pro­šle go­di­ne, od­ra­zi­li na re­žim is­hra­ne gr­ge­ča. Oni su naj­bo­lje ra­di­li u pr­vom sa­tu na­šeg pe­ca­nja, od 7,30 do 8,30 č, ka­da smo obo­ji­ca uhva­ti­li po 7-8 pre­te­žno le­pih... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 670-)