Na maglu bez mirisa

Sve vi­še ri­bo­lo­va­ca ci­lja­no pe­ca »bi­ka« na plo­vak i ve­li­ke pe­le­te ko­ji se u vo­di po­la­ko ota­pa­ju stva­ra­ju­ći »ma­glu« ko­ja tu ri­bu pod­se­ća na nje­nu pri­rod­nu hra­nu (plank­ton), pa je ha­la­plji­vo usi­sa­va ta­ko gu­tajući i udi­cu. Ovog pro­le­ća se­zo­na je na mno­gim vo­da­ma oka­sni­la, ali je kra­jem ma­ja ipak ko­nač­no po­če­la da se za­huk­ta­va

Pe­ca­nje tol­sto­lo­bi­ka na »teh­no­plank­ton ta­ble­te« po­sta­lo je kod nas u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na iz­u­zet­no po­pu­lar­no, po­seb­no na ru­kav­ci­ma ve­li­kih rav­ni­čar­skih re­ka, voj­vo­đan­skim ka­na­li­ma i ve­štač­kim je­ze­ri­ma. Ta­kve vo­de ri­bo­lov­ci iz ve­li­kog de­la Sr­bi­je pro­sto op­se­da­ju u to­pli­jem de­lu se­zo­ne jer im je za­ni­mlji­vo da lo­ve tu in­va­ziv­nu vr­stu, ko­ja se osim broj­no­šću u na­šim vo­da­ma od­li­ku­je i iz­u­zet­nom bor­be­no­šću, ve­li­kom pro­seč­nom te­ži­nom i uku­snim a zdra­vim me­som, što je sve, uz či­nje­ni­cu da za nju ne­ma ogra­ni­če­nja dnev­nog ulo­va, mi­ni­mal­ne me­re ni­ti lo­vo­sta­ja, či­ni ve­o­ma pri­vlač­nim ple­nom.

Ov­de, me­đu­tim, zbog onih ko­le­ga ko­je se do sa­da ni­su udu­blji­va­le ozbilj­ni­je u pe­ca­nje »bi­ka«, mo­ram do­da­ti da bez ob­zi­ra na to što ove ri­be ko­ja se hra­ni plank­to­nom ima ve­o­ma mno­go (iz­me­đu osta­log za­hva­lju­ju­ći to­me što u te­ži­ni ve­ćoj od 6-7 kg za­pra­vo ne­ma pri­rod­nih ne­pri­ja­te­lja) ni­je do­volj­no da sa­mo za­ba­ci­mo šta­po­ve sa od­go­va­ra­ju­ćim si­ste­mom i mam­cem da bi­smo se na­lo­vi­li. Ne­ka­da će se to i de­si­ti, tj. ne­kom će se za­lo­mi­ti da uhva­ti i dvo­ci­fre­ni broj ri­ba (ko­je mo­gu te­ži­ti i znat­no pre­ko 20 kg po ko­ma­du), ali ni­je uop­šte ne­mo­gu­će ni da se ja­ve tek dve-tri je­din­ke za ceo dan, pa i da se osta­ne bez upi­sa, po­go­to­vo na po­čet­ku pro­leć­ne se­zo­ne, ko­ja je ove go­di­ne za­ka­sni­la ne­ko­li­ko sed­mi­ca zbog lo­ših vre­men­skih pri­li­ka.

ČIM MA­LO OTO­PLI, RI­BO­LOV­CI KO­JI idu na »bi­ka« na­va­le na naj­i­zvi­ka­ni­je te­re­ne, na ko­ji­ma gu­žva ume da bu­de kao u naj­po­se­će­ni­jim zi­mov­ni­ci­ma na Ju­žnoj ili Za­pad­noj Mo­ra­vi. Ja kr­klja­njac na vo­di ne vo­lim, pa ko­je god go­di­šnje do­ba bi­lo, šta god da pe­cam, tra­žim mir i osa­mu, ma­kar ce­na za to bi­la i da sla­bi­je pro­đem, tj. da uhva­tim ma­nje ri­be ne­go na ne­koj iz­da­šni­joj lo­ka­ci­ji.

Ta­ko sam po­stu­pio i kra­jem ma­ja, ka­da sam je­dan lep sun­ča­ni dan is­ko­ri­stio da sa su­pru­gom odem na DTD ka­nal i na jed­nom skro­vi­tom me­stu, na kom osim nas ni­je bi­lo ni­ko­ga, otvo­rim ovo­go­di­šnju se­zo­nu »bi­ko­lo­va«. A ka­ko su me­te­o­ro­lo­zi za taj dan na­ja­vi­li mak­si­mal­nu tem­pe­ra­tu­ru va­zdu­ha od sko­ro tri­de­set ste­pe­ni, po­tra­ži­li smo i na na­šu sre­ću na­šli me­sto is­pod jed­ne po­ve­će vr­be, u či­jem smo hla­du mo­gli da uži­va­mo i u pe­ca­nju i u po­gle­du na okol­nu pri­ro­du.

VEĆ NE­KO­LI­KO GO­DI­NA SAM PRA­VIM »teh­no­plank­ton ta­ble­te«, is­klju­či­vo za svo­je po­tre­be, po re­cep­tu svo­je­vre­me­no ob­ja­vlje­nom baš u Ri­bo­lo­vu, a ko­ji sam ne­znat­no iz­me­nio. Ovog pu­ta sam dan pre od­la­ska na pe­ca­nje u ra­di­o­ni­ci na­pra­vio pe­de­se­tak ko­ma­da uz po­moć hi­dra­u­lič­ne pre­se i ka­lu­pa. Za raz­li­ku od ve­ći­ne onih ko­ji »ta­ble­te« pro­da­ju, pa ih iz­ra­đu­ju sa ra­znim aro­ma­ma (kod ne­kih je broj va­ri­jan­ti u po­nu­di čak dvo­ci­fren), ja ih naj­če­šće pra­vim bez mi­ri­sa i tek po­vre­me­no sa mi­ri­som kur­ku­me, jer sam ste­kao uti­sak da je za pri­vla­če­nje tol­sto­lo­bi­ka naj­va­žni­je da rav­no­mer­no »ma­gle« vo­du, tj. da se po­ste­pe­no ota­pa­ju i for­mi­ra­ju »oblak« ko­ji osta­je oko udi­ca (a mo­je se »ta­ble­te«, za­vi­sno od tem­pe­ra­tu­re i od ja­či­ne even­tu­al­nog stru­ja­nja vo­de, sa­svim oto­pe za oko sat do sat i po – što je vo­da to­pli­ja i stru­ja­nje ja­če, ota­pa­nje je br­že i obr­nu­to).

ČIM SMO SE SME­STI­LI, ZA­BA­CIO SAM dva šta­pa na da­lji­nu od oko 40 m, sa du­bi­nom po­de­še­nom na 1,5 m, i sa ne­str­plje­njem oče­ki­vao pr­vi uda­rac, od­no­sno po­to­nu­će plov­ka. Kao i obič­no ka­da pe­cam tu ri­bu, pla­si­rao sam si­ste­me na vr­lo ma­lom ra­sto­ja­nju, po­što sma­tram da se ta­ko pri­vid­no stva­ra ve­ći »oblak«, što po mom uve­re­nju efi­ka­sni­je pri­vla­či ri­bu.

Me­đu­tim, ovog pu­ta to ni­je po­ma­ga­lo i to­kom pr­vog sa­ta ni­je se de­si­lo do­slov­no ni­šta. Ta­da sam iz­va­dio oba si­ste­ma i vi­deo da sam po­žu­rio, jer su »ta­ble­te« bi­le sa­mo do­po­la oto­plje­ne, što za­pra­vo uop­šte ni­je bi­lo iz­ne­na­đu­ju­će bu­du­ći da je vo­da bi­la prak­tič­no pot­pu­no mir­na. Ri­bo­lov su mi­ni­mal­no ote­ža­va­le »ma­ce« na po­vr­ši­ni, ko­je su se po­ma­lo hva­ta­le na naj­lon.

DO PR­VOG UDAR­CA PRO­ŠLA SU PU­NA TRI sa­ta. Ka­da se on ko­nač­no do­go­dio, sko­čio sam sa sto­li­ce kao opa­ren... ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 664-)