Finale za pamćenje

Bu­du­ći da u njoj ne ži­vi sit­na ri­ba (ka­u­gler, dvo­pru­ga­sta ukli­ja i sl.), bu­gar­ska re­ka Stru­ma omo­gu­ća­va sko­ba­lja­ši­ma pri­me­nu ne­što dru­ga­či­jeg pri­stu­pa od na­ših te­ku­ći­ca, a uz šan­se da ostva­re ulo­ve ka­kvi se kod nas mal­te­ne mo­gu sa­mo sa­nja­ti

Zbog ne­po­volj­nih vo­do­sta­ja, usled ko­jih se u po­sled­nja dva me­se­ca, tj. prak­tič­no od po­čet­ka go­di­ne, na sve tri Mo­ra­ve u Sr­bi­ji na plo­vak go­to­vo i ni­je mo­glo pe­ca­ti, re­šio sam da po­čet­kom mar­ta skok­nem na re­ku Stru­mu u su­sed­noj Bu­gar­skoj, u bli­zi­nu Bla­go­ev­gra­da. Na­rav­no, pre po­la­ska sam pre­ko in­ter­ne­ta pro­ve­rio ka­kvo je sta­nje na tom de­lu to­ka, i prem­da je si­tu­a­ci­ja bi­la da­le­ko od ide­al­ne, ipak je bi­la po­volj­ni­ja ne­go na na­šim go­re­po­me­nu­tim sko­ba­lja­škim re­ka­ma. Bri­nu­la me je sa­mo bo­ja vo­de, za ko­ju ni­sam mo­gao bi­ti si­gu­ran da je po­god­na za pe­ca­nje be­le ri­be, ali bu­du­ći da sam pret­hod­nih go­di­na imao bar po 5-6 iz­la­za­ka na Stru­mu, a ove zi­me se koc­ki­ce ne­ka­ko ni­su ukla­pa­le i ni­sam oti­šao ni­jed­nom, od­lu­čio sam da ipak ri­zi­ku­jem i za­pu­cam iz Ni­ša u Bu­gar­sku, na za­tva­ra­nje svo­je zim­ske sko­ba­lja­ške se­zo­ne, pa šta bu­de.

NA RE­KU SAM STI­GAO PRE SVI­TA­NJA, a čim sam za­u­zeo po­zi­ci­ju pod sve­tlom ba­te­rij­ske lam­pe sam pro­ve­rio ka­kva je bo­ja vo­de – ob­ra­do­va­lo me je ka­da sam vi­deo da je po mo­jim kri­te­ri­ju­mi­ma i pret­hod­nom is­ku­stvu sa ovog te­re­na od­lič­na za pe­ca­nje, pa sam sa do­dat­nim op­ti­mi­zmom i sa­mo­po­u­zda­njem pri­o­nuo na pri­pre­me.

ZA SKO­BA­LJA NA OVOJ RE­CI KA­RAK­TE­RI­STIČ­NO je da u to­ku da­na me­nja je­lov­nik. Mno­go pu­ta mi se de­ša­va­lo da pre pod­ne uzi­ma sa­mo hleb, a on­da po pod­ne is­klju­či­vo me­snog cr­va ili obr­nu­to, pa sam to­me pri­la­go­dio i iz­bor po­ne­tih ma­ma­ca (imao sam i cr­vi­će i obi­čan i ri­bo­lov­ni hleb) i pri­pre­mlje­ne pri­ma­me. Na­pra­vio sam i le­plje­ne cr­ve i kon­cem ve­za­ne hleb­ne »ni­ške bom­be« (sa ka­me­nim oblut­kom u sre­di­ni), ko­je ko­le­ge Bu­ga­ri ne ko­ri­ste, ali i nji­ho­vu va­ri­jan­tu pri­ma­me za sko­ba­lja. Oni, na­i­me, usit­nje­ni sta­ri hleb (iz­ren­dan pro­te­ri­va­njem kroz si­to za pri­ma­mu) po­me­ša­ju sa ne­kom bra­šna­stom hra­nom (naj­če­šće sa aro­mom si­ra), pa on­da sve na­vla­že, pro­me­ša­ju i pra­ve me­ke gru­dve, ko­je vo­da br­zo raz­bi­je i od­ne­se niz­vod­no. I ma­da se me­ni ta­kvo po­stu­pa­nje ne či­ni lo­gič­nim, ri­ba je ov­de na to na­vik­nu­ta i baš je ta­kva pri­ma­ma če­sto na­ve­de da kre­ne da ak­tiv­no uzi­ma za­lo­ga­je po­nu­đe­ne na udi­ci.

DA­KA­KO, I HRA­NJE­NJE RAS­TRE­SI­TOM pri­ma­mom i do­hra­nji­va­nje le­plje­nim cr­vi­ma mo­gu­ći su na Stru­mi jer u njoj ne­ma ke­de­ra (ka­u­gle­ra), go­ve­dar­ca i dvo­pru­ga­ste ukli­je (»ši­štav­ca«). Na na­šim re­ka­ma, u ko­ji­ma obi­ta­va­ju po­me­nu­te sit­ne ri­be, ta­kvo hra­nje­nje bi­lo bi po­gub­no jer bi hra­nom sit­ne gra­nu­la­ci­je pri­vu­če­na sit­nu­ri­ja ki­di­sa­la na sva­ki ma­mac još u pro­pa­da­nju, ne do­zvo­lja­va­ju­ći nam da uhva­ti­mo išta krup­ni­je.

BU­DU­ĆI DA JE VO­DA BI­LA MA­LO vi­ša i br­ža ne­go obič­no, bi­li su po­treb­ni plov­ci ne­što ve­će no­si­vo­sti, pa sam još po mra­ku na je­dan štap (vi­di okvir) na­mon­ti­rao plo­vak... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 658-)