...i opet... i opet...

Če­sto is­ku­sni štu­ka­ro­ši na­kon ne­re­a­li­zo­va­nog na­pa­da na va­ra­li­cu ili ke­de­ra ka­žu se­bi i dru­gi­ma: »Ba­ci po­no­vo na isto me­sto, ako se ni­je ubo­la na udi­cu, la­ko mo­že da uda­ri po­no­vo! Ako se ubo­la, pro­me­ni me­sto, ta ne­ko vre­me ne­će je­sti.« Ali i to ne­pi­sa­no ri­bo­lo­vač­ko pra­vi­lo, kao i mno­ga dru­ga, če­sto uop­šte ne va­ži, jer glad­na i agre­siv­na štu­ka ne zna za oprez.

Po­sle mno­go se­zo­na to­kom ko­jih smo štu­ku pe­ca­li sko­ro sa­mo na ve­štač­ke mam­ce, ove je­se­ni smo se moj sin i ja u ve­ćoj me­ri vra­ti­li »ba­le­ri­na­ma«, ke­de­ri­ma i uži­va­nju u opu­šte­nom i re­la­tiv­no sta­tič­nom vi­du ri­bo­lo­va. »Re­la­tiv­no sta­tič­nom« za­to što lov štu­ke na ke­de­ra za nas pod­ra­zu­me­va če­ste pro­me­ne me­sta i ak­tiv­no tra­že­nje za je­lo ras­po­lo­že­nih je­din­ki, što je ne­u­po­re­di­vo pro­duk­tiv­ni­je od vi­še­sat­nog se­de­nja na jed­noj po­zi­ci­ji, za ka­kvo se po pra­vi­lu od­lu­ču­je ve­ći­na »ke­de­ra­ša«. 

TOG PO­PO­DNE­VA NA RAS­PO­LA­GA­NJU SMO ima­li sve­ga dva i po sa­ta slo­bod­nog vre­me­na. Za va­ra­li­ča­re­nje je to sa­svim do­volj­no, ali za pe­ca­nje na ke­de­ra ipak ma­lo, pa smo se od­mah za­pu­ti­li na jed­nu od dve naj­bo­lje lo­ka­ci­je na ba­ri na ko­joj go­to­vo uvek bu­de ulo­va ili ma­kar uda­ra­ca, pro­ma­ša­ja ili spa­da­nja...

Na sta­rim šljun­ka­ra­ma sa de­sne stra­ne de­la no­vo­i­zgra­đe­ne br­ze sa­o­bra­ćaj­ni­ce ko­ji od Po­ža­rev­ca vo­di pre­ma auto-pu­tu, ri­bo­lov ni­je lak, pa bi ne­ki sla­bi­ji po­zna­va­lac te­re­na mo­gao po­mi­sli­ti da su one sa­svim is­pra­žnje­ne, ali do­bar iz­bor me­sta i upor­nost na­ma če­sto da­ju le­pe re­zul­ta­te. To­me do­pri­no­si i či­nje­ni­ca da su ove vo­de re­la­tiv­no plit­ke i ve­o­ma za­tra­vlje­ne, pa is­ku­san štu­ka­roš la­ko mo­že pred­vi­de­ti gde se gra­blji­vi­ce na­la­ze, što na no­vi­jim, ve­ćim i mno­go du­bljim je­ze­ri­ma ni­je ta­ko jed­no­stav­no.

– OVAJ PR­VI ĆU ZA­BA­CI­TI PRE­MA špi­cu. Ne pam­tim da sam pe­cao na ovom me­stu a da tu ni­sam imao ma­kar pro­ma­šaj »glo­ce – re­kao je Alek­sa i ubr­zo je po­ve­ća ba­bu­ška po­nu­đe­na is­pod ne­ve­li­kog pro­zir­no-cr­ve­nog plov­ka buć­nu­la u vo­du.

Par mi­nu­ta ka­sni­je, moj sin je po­čeo da na sva­kih 15-20 se­kun­di pri­vla­či si­stem za po me­tar, što je trik ko­ji ne­ret­ko do­ne­se uda­rac sla­bo ak­tiv­ne štu­ke, ko­ja u su­prot­nom naj­ve­ro­vat­ni­je ne bi ni re­gi­stro­va­la ma­mac. Me­đu­tim, ni­šta se ni­je de­ša­va­lo, pa je ke­der po­no­vo za­vr­šio kod špi­ca po­lu­o­str­va pre­ko­pu­ta nas, sa­da još bli­že po­ja­su dre­zge, ko­ji se još na­zi­rao is­pod po­vr­ši­ne.

Tek što je moj na­sled­nik re­kao: »Ne­ka ga tu još ne­ko vre­me, ose­ćam da će ne­ka da...«, plo­vak je ne­stao is­pod po­vr­ši­ne. Alek­sa je zgra­bio štap i če­kao... Plo­vak je iz­ro­nio, pa kre­nuo u stra­nu i opet ne­stao. Kon­tra, i po­ve­ća štu­ka is­ka­če iz vo­de kao pa­strm­ka! Usle­di­la je do­bra bor­ba i po­sle ne­ko­li­ko kra­ćih be­go­va u me­re­do­vu se ko­pr­ca­la pre­le­pa tam­no­ze­le­na štu­ka du­gač­ka 73 cm do kra­ja re­pa, ali do­sta tan­ka.

Da ni­je ova­ko mr­ša­va, bi­la bi »troj­ka«, raz­o­ča­ra­no je pro­ko­men­ta­ri­sao... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 649-)