Fini pristup za bistru vodu

Is­ku­sni fi­de­ra­ši ve­o­ma do­bro zna­ju ko­li­ko ne­ke vr­ste be­le ri­be, me­đu nji­ma i plo­ti­ca i de­ve­ri­ka, ume­ju če­sto da bu­du iz­bir­lji­ve kad je reč o ve­li­či­ni udi­ce i mam­ca, de­blji­ni i du­ži­ni pred­ve­za, te­ži­ni hra­ni­li­ce, pri­ma­mi itd. A sve to po­seb­no je bit­no u uslo­vi­ma ve­li­ke pro­vid­no­sti vo­de

Ovog le­ta sam na Sa­vi uglav­nom pe­cao na te­re­ni­ma kod Pro­ga­ra i  Um­ke, ko­ji su uda­lje­ni sve­ga 20-30 km od mog no­vo­be­o­grad­skog sta­na. Bi­la su to ma­hom le­pa pe­ca­nja, pa ni­sam ni imao ne­ki po­se­ban raz­log da idem da­lje i ti­me se do­dat­no na­pre­žem. Me­đu­tim, ka­da mi je moj pri­ja­telj Mi­loš Va­sić, vr­sni fi­de­raš iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce, pred­lo­žio da jed­nog da­na za­jed­no iza­đe­mo na atrak­tiv­ni fi­de­ra­ški re­vir na pla­ži u Mar­tin­ci­ma (se­lu na le­voj oba­li Sa­ve, ne­da­le­ko od Srem­ske Mi­tro­vi­ce), ni­sam to ni­ka­ko mo­gao da od­bi­jem.

ZA TU LO­KA­CI­JU ME VE­ŽU le­pe ri­bo­lo­vač­ke  uspo­me­ne. Tu sam, na­i­me, do pre ne­ko­li­ko go­di­na vi­še pu­ta uspe­šno pe­cao, iz­me­đu osta­log i u dru­štvu sa Mi­lo­šem, ko­ji je svo­je­vre­me­no upri­li­čio le­po dru­že­nje na ovom me­stu – naš gost bio je ta­da le­gen­dar­ni Ni­no­slav Ža­gar, je­dan od pi­o­ni­ra fi­de­ra u Hr­vat­skoj i du­go­go­di­šnji sa­rad­nik Ri­bo­lo­va i ne­ko­li­ko dru­gih li­sto­va, a pri­su­tan je bio i naš ču­ve­ni fi­de­raš Ne­nad Ko­sta­di­no­vić, moj ri­bo­lo­vač­ki uči­telj kad je o toj teh­ni­ci reč. Sli­ka na pla­ži u Mar­tin­ci­ma bi­la je tog da­na slič­na ovoj na ko­ju smo Mi­loš i ja na­i­šli – sem nas ni­je bi­lo dru­gih ri­bo­lo­va­ca. Ta­da smo, ina­če, svi lo­še pro­šli (je­di­no je Ne­ša upe­cao jed­nu plo­ti­cu ki­la­ši­cu), ali to je bi­lo sa­svim oče­ki­va­no s ob­zi­rom na uslo­ve na vo­di, na ko­je ni­smo mo­gli ni­ka­ko uti­ca­ti.

OVOG PU­TA, S DRU­GE STRA­NE, IAKO je pla­ža po­no­vo bi­la pu­sta, po­u­zdao sam se u in­for­ma­ci­je ko­je je moj mla­di ko­le­ga imao. Na­i­me, za raz­li­ku od pe­ri­o­da s po­čet­ka le­ta, ka­da se ov­de ni­je mo­glo na­ći slo­bod­no me­sto, sa­da je zbog ni­skog ni­voa Sa­ve i iz­u­zet­no bi­stre vo­de ve­o­ma te­ško po da­nu ostva­ri­ti do­bar re­zul­tat, pa je na­va­la pre­ko da­na pre­sta­la, a oni ko­ji­ma to ni­je na­por­no i kom­pli­ko­va­no pe­ca­ju to­kom no­ći, ka­da se mo­gu oče­ki­va­ti ne­u­po­re­di­vo bo­lji ulo­vi. Raz­log za to što ve­li­ke mre­ne, de­ve­ri­ke i ve­ći­na dru­gih krup­ni­jih ci­pri­ni­da po raz­da­nji­va­nju ne­sta­nu kao da ih na toj po­zi­ci­ji ni­ka­da ni­je ni bi­lo naj­če­šće je taj što nji­ho­vo me­sto za­u­zi­ma do­sad­ni gla­voč (»peš«). To pred­sta­vlja po­seb­no ve­li­ki pro­blem za or­ga­ni­za­to­re fi­der ku­po­va na re­ka­ma (ko­ji se, na­rav­no, odr­ža­va­ju po da­nu), bu­du­ći da ni­je neo­bič­no da i u kon­ku­ren­ci­ji vi­še vr­snih ri­bo­lo­va­ca po­bed­nič­ki ulo­vi ne pre­la­ze ne­ko­li­ko sto­ti­na gra­ma, jer ni­ka­kvo zna­nje i tak­ti­ka ne po­ma­žu da se do­bi­ja iole krup­ni­ja ri­ba tu gde je tog mo­men­ta na­pro­sto ne­ma.

SVE TO SAM IMAO U VI­DU KA­DA sam pri­stu­pio pri­pre­ma­ma za pe­ca­nje, osla­nja­ju­ći se i na svo­ja ra­ni­ja is­ku­stva sa ovog me­sta i na sko­ra­šnja Mi­lo­še­va. Di­le­ma je bi­la da li da idem pr­ven­stve­no na lov krup­ne plo­ti­ce, ko­ja je ti­pič­na ri­ba da­na, tj. ako je pri ape­ti­tu naj­bo­lje ra­di ka­da sun­ce si­ja, ili da se opre­de­lim za mre­nu i krup­nu de­ve­ri­ku.

Znao sam da ako se od­lu­čim za plo­ti­cu pri­ma­ma mo­ra bi­ti njoj pri­la­go­đe­na a si­stem vr­lo fin, što s dru­ge stra­ne va­đe­nje sva­ke krup­ni­je mre­ne či­ni go­to­vo ne­mo­gu­ćom mi­si­jom. No po­što ni Mi­loš ni ja ni­smo lju­bi­te­lji noć­nog ri­bo­lo­va, zbog če­ga smo se do­go­vo­ri­li da pe­ca­mo to­kom pre­po­dne­va i pr­vih po­po­dnev­nih sa­ti, ka­da se pre sve­ga mo­že oče­ki­va­ti »ploj­ka«, bi­lo je lo­gič­no da se rav­na­mo pre­ma njoj. Za me­ne je to zna­či­lo upo­tre­bu pred­ve­za od naj­lo­na preč­ni­ka 0,10 mm sa udi­com ve­li­či­ne 18, na ko­ju se mo­gu na­ta­ći dva ili naj­vi­še tri cr­vi­ća. Na­i­me, iako se ov­de u pret­hod­nom pe­ri­o­du, ka­da je ri­ba bi­la ak­tiv­ni­ja, ve­o­ma le­po lo­vi­lo na še­će­rac i raz­ne ma­le pop- apo­ve, ovog pu­ta iz­u­zet­no bi­stra vo­da ni­je mi de­lo­va­la kao do­bar am­bi­jent za dnev­no pe­ca­nje na te mam­ce.

NE­KO­LI­KO NA­RED­NIH SA­TI PO­KA­ZA­LO JE da je mo­ja od­lu­ka bi­la do­bra. Isti­na, u par na­vra­ta su ve­li­ke mre­ne bu­kval­no ču­pa­le mo­je šta­po­ve sa »rod-re­sta« i od­mah po­tom ki­da­le ta­nak pred­vez, ali je za­to krup­nih plo­ti­ca bi­lo u iz­o­bi­lju. Mi­loš je pak u jed­nom pe­ri­o­du imao na­je­zdu iz­u­zet­no sit­nih mre­ni­ca, ko­je je po­ku­šao da iz­beg­ne upo­tre­bom de­bljeg pred­ve­za (od naj­lo­na de­blji­ne 0,16 mm) i ve­će udi­ce, ali je ti­me pot­pu­no od­bio od svo­jih ma­ma­ca i sve dru­ge ri­be, pa se i on br­zo vra­tio na fi­ni­je si­ste­me... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 645-)