Na površini i ispod nje

Lov je­di­nog is­klju­či­vog gra­bljiv­ca iz po­ro­di­ce ci­pri­ni­da ne­u­pu­će­ni­ma de­lu­je kao vr­lo jed­no­stav­na ak­tiv­nost, ko­ja se svo­di na da­le­ko za­ba­ci­va­nje va­ra­li­ce i br­zo okre­ta­nje ru­či­ce če­kr­ka. Ali oni ko­ji se ozbilj­ni­je po­sve­te nad­mu­dri­va­nju sa bu­co­vom br­zo shva­te ko­li­ko ve­li­ku raz­li­ku u uspe­šno­sti mo­gu do­ne­ti i ne­ke mno­gi­ma ne­pri­met­ne ni­jan­se

Mno­gi ri­bo­lov­ci sa rav­ni­čar­skih vo­da va­ra­li­ča­re­njem poč­nu da se ba­ve lo­ve­ći bu­co­va. To je ra­zu­mlji­vo jer je re­la­tiv­no jed­no­stav­no lo­ci­ra­ti gde se on hra­ni, po­što to če­sto ra­di na po­vr­ši­ni, pra­ve­ći do­sta bu­ke. Uz to, uda­ra na vr­lo raz­li­či­te va­ra­li­ce i ka­da je si­tan lo­vi u ve­li­kim ja­ti­ma, pa ni­je ret­kost da se za krat­ko vre­me uhva­ti vi­še je­din­ki, što je do­volj­no da po­čet­nik »za­gri­ze« i osta­ne u sve­tu va­ra­li­ča­re­nja.

ONI KO­JI NE UPO­ZNA­JU OVU ri­bu do­bro mo­gu za­u­vek osta­ti pri uve­re­nju da se kom­plet­no zna­nje ko­je je po­treb­no ima­ti da bi se lo­vio bu­cov svo­di na »ba­ci bi­lo šta do­volj­no da­le­ko i mo­taj vr­lo br­zo«. To je, me­đu­tim, tek de­li­mič­no tač­no, od­no­sno če­šće do­no­si sa­mo ma­nje pri­mer­ke. Ako ne že­li­mo da krup­ne bu­co­ve hva­ta­mo sa­mo slu­čaj­no, po­tre­ban je mno­go ni­jan­si­ra­ni­ji pri­stup.

Pe­riod od po­čet­ka pro­le­ća do kra­ja je­se­ni mo­že­mo na osno­vu to­ga ko­ja je pre­zen­ta­ci­ja naj­e­fi­ka­sni­ja po­de­li­ti na tri raz­do­blja, od ko­jih sva­ko ima udar­ne va­ra­li­ce, a i naj­pri­me­re­ni­ji pri­bor.

PRO­LE­ĆE JE PRA­VO VRE­ME ZA lov bu­co­va ul­tra­lajt pri­stu­pom, tj. na ma­le va­ra­li­ce, što pod­ra­zu­me­va upo­tre­bu šta­po­va ma­le te­ži­ne ba­ca­nja i tan­kih stru­na. Ka­ko je po­čet­kom pro­le­ća vo­da ve­o­ma da­le­ko od vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra, ko­li­ko god da se br­zo za­gre­va, bu­cov, ko­ji je zi­mu pre­te­žno pro­veo pri dnu, la­ga­no se di­že ka gor­njim slo­je­vi­ma vo­de, pra­te­ći svo­ju glav­nu pri­rod­nu hra­nu – sit­nu ri­bu. Po­ju­ri­će sto­ga naj­pre ma­le va­ra­li­ce, vo­đe­ne u sred­njem slo­ju i ume­re­nom br­zi­nom, ali oba­ve­zno uz po­vre­me­ne pro­me­ne rit­ma. Na­kon za­ba­ča­ja tre­ba ma­lo sa­če­ka­ti, pa po­sle ne­ko­li­ko okre­ta ru­či­ce če­kr­ka ujed­na­če­nom br­zi­nom ma­lo pro­me­ni­ti ri­tam po­kre­ta­njem vr­ha šta­pa (nje­go­vim po­vla­če­njem ka se­bi ili krat­kim po­di­za­njem) – če­sto baš ta pro­me­na do­ne­se na­pad, tj. uda­rac, na­ro­či­to u mo­men­tu vra­ća­nja šta­pa u po­čet­ni po­lo­žaj, što mo­že re­zul­ti­ra­ti pro­ma­ša­jem od­no­sno spa­da­njem ri­be ako nam stru­na ni­je sve vre­me za­teg­nu­ta, o če­mu tre­ba vo­di­ti ra­ču­na.

Ma­le ka­ši­ka­ste va­ra­li­ce su moj fa­vo­rit za taj deo se­zo­ne jer se s nji­ma mo­že­mo pri­la­go­di­ti ra­znim uslo­vi­ma. Mo­gu se vo­di­ti na vi­še na­či­na i u raz­li­či­tim slo­je­vi­ma vo­de, uz pro­me­ne br­zi­ne, pa­u­ze u pri­vla­če­nju, tr­za­je itd., na šta re­a­gu­ju če­sto ne­pred­vi­dlji­vim vr­lu­da­njem, ko­je do­ka­za­no pro­vo­ci­ra i krup­ne i opre­zne bu­co­ve. Uz ovo mo­ram da do­dam da ne­ka­da i lep­ti­ra­ste va­ra­li­ce mo­gu da­ti le­pe ulo­ve ove ri­be, ali ja ih iz­be­ga­vam u ši­ro­kom lu­ku jer je nji­ho­va ujed­na­če­na vi­bra­ci­ja bu­co­vi­ma obič­no do­sad­na bar ko­li­ko i me­ni. S dru­ge stra­ne, ma­le me­tal­ne i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, sit­ni vo­ble­ri, »spin­tej­lo­vi« (tj. džig-spi­ne­ri, kao što je Spro Asp) i ma­li pil­ke­ri ta­ko­đe mo­gu bi­ti vr­lo lov­ni u ovom de­lu se­zo­ne, s tim što za sva­ku od va­ra­li­ca tre­ba tra­ži­ti naj­pro­duk­tiv­ni­ji na­čin vo­đe­nja, tj. naj­i­za­zov­ni­ju »ani­ma­ci­ju« šta­pom u kon­kret­nim uslo­vi­ma, što pod­ra­zu­me­va upor­no eks­pe­ri­men­ti­sa­nje, bu­du­ći da nam »do­sad­no« (tj. jed­no­lič­no) po­vla­če­nje mo­že ve­li­kog bu­co­va do­ne­ti eks­trem­no ret­ko. 

Ka­ko nam je cilj krup­na ri­ba, a lo­vi­mo je na ma­le va­ra­li­ce, što pod­ra­zu­me­va ose­tljiv pri­bor, sve što je iz­me­đu šta­pa i bu­co­va mo­ra bi­ti mak­si­mal­no po­u­zda­no i ja­ko u od­no­su na ve­li­či­nu, ta­ko da na kop­či, stru­ni, pred­ve­zu, al­ki­ca­ma i udi­ca­ma ne sme­mo šte­de­ti.

Iz­bor šta­pa za ova­kvo pe­ca­nje je su­bjek­tiv­na stvar. Me­ni od­go­va­ra va­ra­li­ča­rac du­ži­ne od oko 2 do 2,3 m (za­vi­sno od te­re­na) i te­ži­ne ba­ca­nja od oko 1 do 10 g, a uz to ose­tljiv ali isto­vre­me­no do­volj­no ži­lav (tj. ja­ke »kič­me) da se i ve­li­koj ri­bi mo­že da­ti do­bra kon­tra, te sa do­volj­no sna­ge u blan­ku da je mo­gu­će is­kon­tro­li­sa­ti je i za­mo­ri­ti (pri če­mu nam na ru­ku ide to što za­ka­če­ni bu­cov ne na­sto­ji da se za­vu­če u pre­pre­ke). Sve te ka­rak­te­ri­sti­ke ima moj fa­vo­rit za ta­kvo pe­ca­nje –  Jac­kson Ocean Ga­te Me­ba­ru, du­ži­ne 228 cm i go­re na­ve­de­ne t.b. – ve­o­ma la­gan i brz štap sa tzv. mik­so­va­nim vr­hom (či­ji je gor­nji deo od pu­nog kar­bo­na), do­volj­no me­kan da omo­gu­ća­va raz­ne sup­til­ne pre­zen­ta­ci­je, a ta­ko oštar da si­gur­no uba­da i ve­će bu­co­ve.

LE­TO JE MNO­GIM BU­COV­DŽI­JA­MA naj­dra­ži pe­riod za lov omi­lje­ne ri­be, a po­go­to­vo nje­gov pr­vi deo, to­kom kog se bu­cov ve­ći­nom hra­ni is­pod sa­me po­vr­ši­ne ili na njoj.

Va­ra­li­ca broj 1 za me­ne u tom pe­ri­o­du su ma­li mor­ski dži­go­vi, tj. pil­ke­ri, ko­ji se mo­gu iz­u­zet­no da­le­ko ba­ca­ti jer su ve­li­ke te­ži­ne u od­no­su na ve­li­či­nu i uz to su aero­di­na­mič­nih ob­li­ka. Ta­kva va­ra­li­ca i u te­ži­ni od sa­mo 5 g le­ti kao me­tak i sa pri­bo­rom ko­ji ni­je pre­jak mo­že se pla­si­ra­ti na ve­li­ke da­lji­ne i atrak­tiv­no vo­di­ti, a od­li­čan je iz­bor za pe­ca­nje pod po­vr­ši­nom, s tim što je uz ne­što br­že po­vla­če­nje i če­ste krat­ke »tvič« tr­za­je iz zglo­ba ša­ke u ko­joj dr­ži­mo štap mo­že­mo po­di­ći to­li­ko i da po­vre­me­no za­pa­ra po­vr­ši­nu. Pil­ke­ri se mo­gu ko­ri­sti­ti i u... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 642-)