Neumorno u dve tačke

Odav­no je po­zna­to da kad na ne­kom te­re­nu na­đeš slo­bod­no me­sto usred ve­li­ke gu­žve mo­žeš bi­ti sko­ro si­gu­ran da ćeš na­le­te­ti na ne­ki pro­blem. I ovog pu­ta je to bio slu­čaj, ali se sre­ćom is­po­sta­vi­lo i da je pro­blem re­šiv a i da se baš sa te po­zi­ci­je mo­že vr­lo le­po pe­ca­ti

Ne­dav­ni tro­dnev­ni bo­ra­vak u Vr­njač­koj Ba­nji ni­je mo­gao da pro­đe bez ri­bo­lo­va. Po­sle ma­lo pre­mi­šlja­nja, opre­de­lio sam se za od­la­zak na pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no Gru­žan­sko je­ze­ro, ko­je va­ži za od­lič­nu vo­du za pe­ca­nje me­ni dra­gom fi­der teh­ni­kom.

NA »ŠU­MA­DIJ­SKO MO­RE« SAM sti­gao oko šest sa­ti uju­tru i u pr­vi mah ni­sam imao uti­sak da ću se po­seb­no do­bro pro­ve­sti jer su go­to­vo sva me­sta, do­kle god mi je po­gled se­zao, bi­la za­u­ze­ta. Sme­stio sam se na jed­noj za­rav­ni ko­ju su okol­ne ko­le­ge iz ne­kog raz­lo­ga za­o­bi­šle.

Po­sma­trao sam ih ne­ko vre­me i pri­me­tio da svi za­ba­cu­ju na da­lji­nu od oko 40 me­ta­ra a da im hra­ni­li­ce vr­lo br­zo sti­žu do dna, što je zna­či­lo da je tu du­bi­na vr­lo ma­la, pa me ni­je mno­go iz­ne­na­di­lo što su svi do­bi­ja­li sa­mo sit­nu de­ve­ri­ku (ko­ju su vra­ća­li u vo­du) i cver­gla­ne (ko­ji su za­vr­ša­va­li na oba­li, iza le­đa ri­bo­lo­va­ca).

PO­ŠTO NE VO­LIM DA PE­CAM vr­ste ko­je su u lo­vo­sta­ju, a još su mi ma­nje dra­gi cver­gla­ni, od­lu­čio sam da po­tra­žim krup­ni­ju ba­bu­šku. Lo­gič­no mi je bi­lo da je ona da­lje od oba­le, gde je vo­da du­blja, pa sam na oba fi­der šta­pa ko­ja sam po­neo raz­me­rio stru­ne na da­lji­nu od 60 me­ta­ra i za­ka­čio ih za »lajn-klip«. Ka­ko ni­sam son­di­rao dno pre pr­vog za­ba­ča­ja, de­si­lo se ono što sam mo­gao i pret­po­sta­vi­ti da će se de­si­ti da sam se ma­lo za­mi­slio – is­po­sta­vi­lo se da je ot­pri­li­ke na 30 m is­pred me­ne pli­ći sprud s do­sta za­ka­čalj­ki, pa sam od­mah po­ki­dao si­stem i shva­tio za­što tu ni­ko ni­je seo.

Ipak, ka­ko ni­sam imao iz­bo­ra, opet sam na­mon­ti­rao si­stem, od­me­rio istu da­lji­nu i za­ba­cio, ali sa­da ne­kih 7-8 m ude­sno, gde ni­ko­me ni­sam sme­tao; po­ka­za­lo se da je tu te­ren mno­go bo­lji, bar sa sta­no­vi­šta za­pi­nja­nja za pre­pre­ke i gu­blje­nja si­ste­ma, jer je dno bi­lo či­sto i pe­sko­vi­to.

SA ŠTA­PO­VI­MA DU­ŽI­NE 3,9 M I VE­LI­KIM ma­ši­ni­ca­ma (vi­di okvir »Pri­bor«) bez pro­ble­ma sam pla­si­rao si­ste­me na oda­bra­nu da­lji­nu. Ni­sam hteo da idem na obil­no po­čet­no  pri­hra­nji­va­nje već sam u pr­vo vre­me uče­sta­lim za­ba­ča­ji­ma hra­nio dve tač­ke na is­toj uda­lje­no­sti.

Ni­je to kre­nu­lo ona­ko ka­ko sam oče­ki­vao, jer po­sle dva sa­ta pe­ca­nja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 638-)