Let strune i gnezda

Upre­de­ne stru­ne ima­ju mno­go pred­no­sti u od­no­su na naj­lon­ski mo­no­fil, ali i ne­ko­li­ko ma­na. Jed­na od ve­ćih je to što se ne­ke od njih na­iz­gled vr­lo la­ko mr­se to­kom pe­ca­nja, a ni­je ih la­ko ot­pe­tlja­ti, po­go­to­vo ne one ma­log preč­ni­ka i iz­ra­zi­to me­ka­ne, kod ko­jih su »gne­zda« ve­li­ka, a čvo­ro­vi če­sto od­mah ta­ko za­teg­nu­ti da ih je ne­mo­gu­će raz­ve­za­ti. U tek­stu ko­ji sle­di po­bro­ja­ni su glav­ni raz­lo­zi za to i da­ta uput­stva ka­ko ovu ne­pri­jat­nost sve­sti na što ma­nju me­ru

Ši­rom sve­ta, ri­bo­lov­ci ko­ji pe­ca­ju sta­ci­o­nar­nim če­kr­ci­ma če­sto se pod­sme­va­ju ko­le­ga­ma ko­je pe­ca­ju mul­ti­pli­ka­to­ri­ma zbog to­ga što im se mr­se stru­ne i for­mi­ra­ju tzv. ptič­ja gne­zda, naj­če­šće usled lo­še sa­vla­da­ne teh­ni­ke za­ba­ci­va­nja. Me­đu­tim, či­nje­ni­ca je da se pro­ble­mi s »gne­zdi­ma« za­pe­tlja­ne ple­te­ni­ce de­ša­va­ju i ko­ri­sni­ci­ma sta­ci­o­na­ra­ca, i to ta­ko­đe sko­ro bez iz­u­zet­ka gre­škom pe­ca­ro­ša, bez ob­zi­ra na to što su mno­gi od nas sklo­ni da kri­vi­cu za mr­še­nje sva­lju­ju na pri­bor (štap, če­krk, stru­nu ili sve to za­jed­no). U re­do­vi­ma ko­ji sle­de pro­ba­će­mo da ob­ja­sni­mo i naj­če­šće raz­lo­ge za »pe­tljan­ci­ju« i ka­ko je mo­že­mo iz­be­ći, tj. šta tre­ba da ura­di­mo da bi­smo mr­še­nja sve­li na naj­ma­nju mo­gu­ću me­ru, kad već vi­še pro­iz­vo­đa­ča upre­de­nih stru­na ne­dvo­smi­sle­no tvr­di da oni za­sad ne mo­gu ni­šta da ura­de da svo­je »kon­ce« pra­ve ta­ko da to­kom pe­ca­nja ne do­la­zi do ne­že­lje­nog for­mi­ra­nja ve­li­kih čvo­ro­va i »gne­zda« ko­ja se ili ne mo­gu raz­mr­si­ti ili mo­gu ali bi to tra­ži­lo to­li­ko vre­me­na da bi be­smi­sle­no bi­lo ba­vi­ti se ti­me a ne lo­vi­ti ri­bu.

Je­dan od glav­nih raz­lo­ga za mr­še­nje ple­te­ni­ca to­kom ri­bo­lo­va sa sta­ci­o­nar­nim če­kr­ci­ma je­ste nji­ho­va za­ne­mar­lji­vo ma­la (tj. prak­tič­no ne­po­sto­je­ća) »me­mo­ri­ja«. Za­hva­lju­ju­ći toj oso­bi­ni upre­de­ne stru­ne sa špul­ne ma­ši­ni­ce sle­ću mno­go lak­še od naj­lon­skih mo­no­fi­la i ti­me nam omo­gu­ća­va­ju znat­no da­lje za­ba­ča­je ne­go naj­lon iste ili slič­ne no­si­vo­sti, ali to ima svo­ju ce­nu. Na­i­me, ka­da va­ra­li­ca (ili uteg) upad­ne u vo­du, po­sled­nji deo stru­ne ko­ji sle­ti sa špul­ne mo­že osta­ti la­bav uko­li­ko ne­ma ten­zi­je, pa se po za­tva­ra­nju pre­klop­ni­ka mo­že for­mi­ra­ti om­ča, a ona se pri na­red­nom za­ba­ča­ju ne­kad is­pra­vi, ali je ne­ka­da za­teg­nu­ta stru­na ko­ja sle­će za njom ta­ko po­ku­pi da do­đe do for­mi­ra­nja čvo­ra ili »gu­žve«, ko­ju je u ne­kim slu­ča­je­vi­ma mo­gu­će raz­mr­si­ti raz­vla­če­njem, uz do­zu str­plje­nja i smi­re­no­sti. U su­šti­ni je, da­kle, uzrok ova­kvog mr­še­nja prak­tič­no isti kao kod za­ba­ci­va­nja mul­ti­pli­ka­to­rom, ka­da se usled lo­še po­de­še­ne br­zi­ne okre­ta­nja špul­ne i pre­ka­snog »ko­če­nja« stru­ne pal­cem na­sta­vi ro­ti­ra­nje ka­le­ma na­kon pa­da si­ste­ma u vo­du.

Spre­ča­va­nje ove po­ja­ve je­dan je od raz­lo­ga što pro­iz­vo­đa­či na­no­se spo­lja­šnji za­štit­ni sloj na svo­je stru­ne, ko­je ti­me do­bi­ja­ju ma­lo na vo­lu­me­nu. Na­rav­no, to­kom upo­tre­be se taj pre­maz ha­ba i ta­nji, pa stru­na po­či­nje »pre­la­ko« da sle­će sa špul­ne če­kr­ka i sto­ga se če­šće mr­si ne­go dok je bi­la no­va. Šan­se da zbog to­ga do­đe do pe­tlja­nja sma­nju­ju se za­me­nom po­ha­ba­ne stru­ne, kao i ko­ri­šće­njem ne­ke s de­bljim za­štit­nim slo­jem ili na­pro­sto upo­tre­bom ple­te­ni­ce ne­što ve­ćeg pro­me­ra. Na­i­me, stru­ne s tan­kim do­dat­nim po­vr­šin­skim slo­jem je­su ma­log preč­ni­ka i me­ke, pa se za­i­sta le­po za­ba­cu­ju, ali mo­gu i »pi­ti« do­sta vo­de i br­zo ote­ža­ti (što se on­da od­ra­ža­va i na ba­cač­ke per­for­man­se i na pre­zen­ta­ci­ju va­ra­li­ce), a nji­ho­va pre­te­ra­na me­ko­ća olak­ša­va mr­še­nje.

Go­re po­me­nu­ta ne­do­volj­na za­teg­nu­tost upre­de­ne stru­ne mo­že uzro­ko­va­ti nje­no ne­rav­no­mer­no sle­ta­nje pri za­ba­ci­va­nju i pra­vlje­nje te­ško raz­mr­si­vog klup­ka. A taj pro­blem mo­že na­sta­ti u ra­znim fa­za­ma, pa i pri sa­mom na­mo­ta­va­nju sa ka­le­ma na kom je ko­nac ku­pljen na špul­nu ma­ši­ni­ce, ako pri­tom stru­na ni­je sve vre­me do­volj­no za­teg­nu­ta (što se mo­že po­sti­ći nje­nim dr­ža­njem iz­me­đu pr­sti­ju uz uba­ci­va­nje ku­pov­nog ka­le­ma u vo­du, na­mo­ta­va­njem kroz ne­ku de­blju knji­gu i na još ne­ko­li­ko na­či­na). Va­žno je, me­đu­tim, i da za­te­za­nje ne bu­de pre­ve­li­ko, ka­ko se ne bi pre­ne­lo na špul­nu če­kr­ka i do­ve­lo do me­đu­sob­nog use­ca­nja slo­je­va stru­ne jed­nih u dru­ge, što ta­ko­đe mo­že pred­sta­vlja­ti ozbi­ljan pro­blem.

Do ne­rav­no­mer­nog sle­ta­nja stru­ne lak­še do­la­zi ako je špul­na pre­pu­nje­na ple­te­ni­com – za­to imaj­te u vi­du da je bo­lje osta­vi­ti ma­lo pro­sto­ra do spo­lja­šnjeg ru­ba, re­ci­mo od 1,5 do 3 mm, ne­go mo­ta­ti ko­nac dok ne poč­ne da se »pre­li­va«. Isto ta­ko, mo­guć­nost pra­vlje­nja »ma­šni« i »gne­zda« na no­vom »kon­cu« mo­že­mo u ve­li­koj me­ri sma­nji­ti ta­ko što će­mo po pr­vom do­la­sku na vo­du na­kon mo­ta­nja stru­ne na njen kraj ve­za­ti uteg od tri­de­se­tak gra­ma (ili ne­što vi­še, za­vi­sno od t.b. šta­pa i de­blji­ne stru­ne) i de­se­tak pu­ta za­re­dom za­ba­ci­ti što da­lje mo­že­mo, a on­da na­mo­ta­ti stru­nu rav­no­mer­nim okre­ta­njem ru­či­ce, či­me će­mo po­sti­ći pra­vil­no sla­ga­nje uz ade­kvat­nu za­teg­nu­tost.

Ta­ko­đe, ri­zik se sma­nju­je ako je ri­bo­lo­vac u sta­nju da usvo­ji na­vi­ku da na sa­mom kra­ju le­ta va­ra­li­ce (tj. si­ste­ma) kroz va­zduh ka­ži­pr­stom za­u­sta­vi da­lje od­mo­ta­va­nje stru­ne i ta­ko spre­či da njen za­vr­šni deo osta­ne la­bav. Isti efe­kat ima i za­tva­ra­nje pre­klop­ni­ka vo­đi­ce stru­ne ru­kom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 637-)