Od crne laste do vatrenog tigra

Ka­da se po­gle­da­ju ku­ti­je s va­ra­li­ca­ma ko­je na vo­du no­se ov­da­šnje bu­cov­dži­je, re­klo bi se da po pi­ta­nju lov­no­sti raz­li­či­tih de­ze­na ne­ma ve­li­kih ne­do­u­mi­ca i da oni ne­u­pa­dlji­vi od­no­se ube­dlji­vu pre­va­gu. No da li je baš ta­ko?

Na­ši va­ra­li­ča­ri sa rav­ni­čar­skih re­ka, ko­li­ko mi se či­ni, u ve­zi sa zna­ča­jem bo­ja za uspeh u lo­vu gra­blji­vi­ca ko­je ju­re – ne­ma­ju mno­go di­le­ma. Ve­ći­na ko­le­ga s ko­ji­ma sam o to­me raz­me­nji­vao is­ku­stva evo sko­ro 35 go­di­na ot­ka­ko pra­vim no­vi­ne za ri­bo­lov­ce, de­kor ve­štač­kog mam­ca sma­tra fak­to­rom od pr­vo­ra­zred­nog zna­ča­ja u lo­vu smu­đa, te znat­no ma­nje va­žnim u lo­vu štu­ke i so­ma, a ot­pri­li­ke 9 od 10 upi­ta­nih će re­ći da je za bu­co­va sva­ki de­kor va­ra­li­ce do­bar uko­li­ko je pri­ro­dan, dok stri­mer (tj. mu­ši­ca) za je­di­nog is­klju­či­vog pre­da­to­ra me­đu ci­pri­ni­di­ma mo­ra bi­ti beo ili even­tu­al­no žut.

ME­ĐU­TIM, DO­VOLJ­NO JE SA­MO BA­CI­TI le­ti­mi­čan po­gled na sli­ke ulo­va bu­co­va sa na­ših vo­da da bi se vi­de­lo da ta te­o­ri­ja, ko­ju ve­ći­na sma­tra sa­svim tač­nom, za­pra­vo uop­šte ne sto­ji. Da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, una­pred na­gla­ša­vam da ne­mam na­me­ru da tvr­dim da je bi­lo ko­ja bo­ja ne­spor­no bo­lja od dru­gih u svim si­tu­a­ci­ja­ma. Baš na­pro­tiv, i pri­lo­že­nim sli­ka­ma i re­do­vi­ma ko­ji sle­de že­lim pre sve­ga da mo­ti­vi­šem ko­le­ge da bez ika­kvih pred­ra­su­da pri­stu­pe va­ra­li­ča­re­nju bu­co­va i da se ne ogra­ni­ča­va­ju u iz­bo­ru bo­ja, baš kao što se ve­ći­na uspe­šnih ne ogra­ni­ča­va na ve­štač­ke mam­ce od­re­đe­nog ti­pa, od­no­sno ak­ci­je, ob­li­ka, pa čak i ve­li­či­ne i br­zi­ne ko­jom ih tre­ba vu­ći, već u sva­koj si­tu­a­ci­ji tra­ži naj­lov­ni­ju va­ri­jan­tu, ko­ja na­ma če­sto ne­će de­lo­va­ti kao naj­lo­gič­ni­ja, ali to ri­bi uop­šte ne­će sme­ta­ti da uda­ra kao lu­da.

DA­KA­KO, NE­MA SPO­RA DA SU pri­rod­ni de­ko­ri na­čel­no ve­o­ma do­bri. U pri­log ra­di­kal­noj tvrd­nji da ni­ka­kvi dru­gi ni­su ni po­treb­ni u bu­cov­skom ar­se­na­lu če­sto se na­vo­di to da se ni le­gen­dar­ni vo­bler Sal­mo Thrill, po mi­šlje­nju mno­gih spe­ci­ja­li­sta naj­bo­lja bu­cov­ska va­ra­li­ca svih vre­me­na, a ni raz­ne si­li­kon­ske »la­ste«, ko­je su po­sled­njih go­di­na sve po­pu­lar­ni­je i kod nas i dru­gde ši­rom Evro­pe, uop­šte ne pra­ve u dre­ča­vim de­ze­ni­ma, već sa­mo u oni­ma ko­ji na­li­ku­ju bo­ja­ma ka­u­gle­ra i dru­gih ma­lih ci­pri­ni­da iz raz­li­či­tih vo­da, što će re­ći da ima­ju be­li sto­mak i bo­ko­ve, a siv­ka­sta, ze­len­ka­sta ili pla­vi­ča­sta le­đa.

ALI IAKO TA­KVI DE­KO­RI ZA­I­STA če­sto da­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 636-)