Ponovo radi plićak

Ni ove go­di­ne ni­je iz­o­stao uobi­ča­je­ni cug krup­ne du­nav­ske ba­bu­ške na te­re­ni­ma od Ra­ma do Kla­do­va, ko­ji broj­ni ri­bo­lov­ci želj­no iš­če­ku­ju jer pru­ža pri­li­ku za uži­va­nje u di­na­mič­nom pe­ca­nju i za bo­gat ulov. Ali iako se na pr­vi po­gled ni­šta bit­no ni­je pro­me­ni­lo u od­no­su na pret­hod­ne go­di­ne, ni­su svi pro­la­zi­li jed­na­ko do­bro

Već ne­ko­li­ko go­di­na, sre­di­nom pro­le­ća, to­kom za­bra­ne lo­va ve­ći­ne vr­sta be­le ri­be i ša­ra­na, s pri­ja­te­lji­ma odem bar po­ne­ki put pri­lič­no da­le­ko od Be­o­gra­da, na te­re­ne na ko­ji­ma se s uspe­hom mo­že lo­vi­ti ba­bu­ška, aloh­to­na vr­sta, za ko­ju ne­ma lo­vo­sta­ja, a vr­lo je po­pu­lar­na me­đu na­ma ri­bo­lov­ci­ma. Zbog svo­je za­vid­ne pro­seč­ne te­ži­ne i ve­li­ke bor­be­no­sti na­ro­či­to su ce­nje­ne du­nav­ske »ba­be«. A do­dat­ni iza­zov pred­sta­vlja ću­dlji­vost ve­li­ke re­ke, ko­ja ote­ža­va ri­bo­lov ne sa­mo ba­bu­ške već i dru­gih vr­sta, do­brim de­lom zbog ogrom­nog pro­sto­ra po kom se ri­be kre­ću, pre­me­šta­ju­ći se s jed­nog me­sta na dru­go, pri če­mu nam če­sto mo­gu bi­ti i van do­me­ta uko­li­ko pe­ca­mo sa oba­le.

Kon­kret­no, te­re­ni oko Go­lup­ca, u ko­je spa­da­ju i ovi kod se­la i vi­kend-na­se­lja Vin­ci, gde je na­pra­vlje­na re­por­ta­ža ko­ju upra­vo či­ta­te, vr­lo če­sto raz­o­ča­ra­ju ri­bo­lov­ce ko­ji pre­va­le dug put, a on­da se po­sle da­na pro­ve­de­nog na oba­li ku­ći vra­te sa sla­bim ili čak ni­ka­kvim ulo­vom. Zbog to­ga ko­le­ga­ma ko­je na ovom de­lu re­ke još ni­su pe­ca­le sa­ve­tu­jem da se pre po­la­ska oba­ve­zno do­bro ras­pi­ta­ju o ak­tiv­no­sti ri­be, i to tre­nut­noj, a ne onoj od pret­hod­nih da­na, te da oba­ve­zno pro­ve­re vre­men­sku prog­no­zu, obra­ća­ju­ći pri­tom po­seb­nu pa­žnju na jak ve­tar, ko­ji če­sto du­va na ovim te­re­ni­ma, a pe­ca­nje mo­že uči­ni­ti bu­kval­no ne­mo­gu­ćim.

A KA­DA SE NA DU­NAV OKO Go­lup­ca kre­ne na ba­bu­šku, va­žno je po­ne­ti pri­bor pri­me­ren spe­ci­fič­nom pri­stu­pu ko­ji se tu pri­me­nju­je. Na­i­me, ne­ma po­tre­be za te­škim hra­ni­li­ca­ma i pre­ja­kim šta­po­vi­ma, bu­du­ći da se ba­bu­ška pe­ca ka­da iz sta­rog to­ka Du­na­va pri­đe ne­što bli­že, u pli­će de­lo­ve, ko­ji su pod vo­dom tek pe­de­se­tak go­di­na, ot­ka­ko je ni­vo re­ke traj­no po­ve­ćan na ovom pod­ruč­ju iz­grad­njom bra­ne HE Đer­dap 1 kod Kla­do­va. To je, na­rav­no, uči­ni­lo i da tok ne bu­de pre­vi­še jak na ši­ro­kim de­lo­vi­ma, ali sve to za­jed­no uop­šte ne zna­či da je pe­ca­nje la­ko, jer se ba­bu­ška na ve­ći­ni po­zi­ci­ja lo­vi na ne­kih 50-60 m od oba­le. Na­rav­no, od ri­bo­lov­ca i nje­go­ve teh­ni­ke za­vi­si da li mu je lak­še da pe­ca na da­lji­ni od tri­de­se­tak me­ta­ra, s hra­ni­li­ca­ma od 100-120 g (što je naj­če­šći sce­na­rio na ve­ći­ni te­re­na na na­šim ve­li­kim re­ka­ma), ili na pe­de­se­tak me­ta­ra a s du­plo lak­šim hra­ni­li­ca­ma (ka­ko se to mo­že ra­di­ti prak­tič­no svu­da od Ve­li­kog Gra­di­šta do Do­bre i Br­nji­ce, pa na­rav­no i oko Go­lup­ca). Na­rav­no, ka­da se da­le­ko za­ba­cu­je, bi­tan fak­tor uspe­ha u fi­der ri­bo­lo­vu je i pre­ci­znost ri­bo­lov­ca, tj. pla­si­ra­nje si­ste­ma (pa ti­me i pri­ma­me) »u tač­ku« (na što ma­nji pro­stor), što ni­je jed­no­stav­no ka­da du­va jak ve­tar, a to je na ovom te­re­nu ve­o­ma čest slu­čaj. Zbog sve­ga na­ve­de­nog ja sam u pri­pre­ma­ma za ovo pe­ca­nje (na ko­je sam po­šao u dru­štvu s pri­ja­te­ljem i vr­snim ri­bo­lov­cem Mar­kom Bu­da­ko­vi­ćem) po­seb­nu pa­žnju po­sve­tio oda­bi­ru pri­bo­ra i pra­vlje­nju si­ste­ma.

KA­KO BIH MO­GAO DA ŠTO lak­še pla­si­ram si­ste­me na po­treb­nu (po­ve­li­ku) da­lji­nu, po­neo sam 3,9 m du­ge šta­po­ve Pre­ston Ascen­sion (te­ži­ne ba­ca­nja 120 g) i Ben­zar Met­hod La­ke Fe­e­der (t.b. 150 g), ko­ji ima­ju do­bre ba­cač­ke ka­rak­te­ri­sti­ke a ni­su te­ški ni­ti gru­bi. Na njih sam sta­vio me­ka­ne iz­men­lji­ve vr­ho­ve i na­mon­ti­rao Fi­lex He­ro ma­ši­ni­ce, na či­jim špul­na­ma je bi­la ple­te­ni­ca de­blji­ne 0,12 mm. A da bi mi za­ba­ča­ji bi­li ne sa­mo du­gi već i pre­ci­zni, opre­de­lio sam se za »da­le­ko­met­ne« mo­de­le hra­ni­li­ca s ko­ji­ma imam od­lič­no is­ku­stvo – AS Dis­tan­ce i Pre­ston Bul­let, obe ve­ćeg ka­pa­ci­te­ta i s ote­ža­njem od 50 g. Za pe­ca­nje na ve­li­kim da­lji­na­ma oba­ve­zno ih ka­čim za kraj si­ste­ma, pra­ve­ći tzv. he­li­kop­ter mon­ta­žu (o ko­joj sam u Ri­bo­lo­vu pi­sao u ne­ko­li­ko na­vra­ta, a či­ja osnov­na od­li­ka je­ste da na mi­ni­mum svo­di mo­guć­nost mr­še­nja pred­ve­za to­kom le­ta kroz va­zduh i to­nje­nja). Ka­ve­zne hra­ni­li­ce pu­nio sam me­ša­vi­nom bra­šna­ste pri­ma­me Van den Eynde Ca­ras­sio, TTX-a i te­ške ze­mlje, u ko­ju sam do­da­vao Swe­et­corn pe­le­te i do­sta »spod-mik­sa«, na­pra­vlje­nog od ku­ku­ru­za še­ćer­ca, ku­va­ne pše­ni­ce i ko­no­plje, te pre­li­ve­nog teč­nim adi­ti­vom Ma­xi Ba­its s aro­mom va­ni­le.

MAR­KO I JA SMO, PO DO­GO­VO­RU, RE­ŠI­LI da pe­ca­mo na da­lji­ni od 51 m, od ko­je do kra­ja ni­smo od­stu­pi­li. S dru­ge stra­ne, mno­go­broj­ne ko­le­ge oko nas (tog da­na oba­la je bi­la pre­pu­na), ko­je su za­ba­ci­va­le znat­no bli­že (na tri­de­se­tak me­ta­ra, što je za fi­der pri­lič­no uobi­ča­je­no), ve­ći­nom ni­su ima­le bu­kval­no ni »pi­pa­nje« i po­sle par sa­ti su uglav­nom od­u­sta­ja­le i od­la­zi­le. In­te­re­sant­no je pri­tom da su nam ne­ki od njih, ve­ru­jem kraj­nje do­bro­na­mer­no, go­vo­ri­li da pre­te­ru­je­mo s da­lji­nom, bu­du­ći da is­pred nas, na dnu, na­vod­no po­sto­ji ne­ki »ka­nal«, ko­ji mi bes­po­treb­no pre­ba­cu­je­mo. Na­rav­no, ni­smo im pro­tiv­re­či­li, ali da ta te­o­ri­ja ne sto­ji po­tvr­di­lo nam je to što je dve ba­bu­ške do­bio ko­le­ga sa ša­ran­skim pa­ra­bo­li­ci­ma po­sta­vlje­nim na rod-pod, ko­ji je za­ba­ci­vao na uda­lje­nost ve­ću od 70 m... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 636-)