Jak patos i vađenje po mraku

Po pra­vi­lu bi u ra­no pro­le­će, dok su vo­de još pri­lič­no hlad­ne, be­la ri­ba tre­ba­lo da se naj­bo­lje hra­ni u naj­to­pli­jem de­lu da­na, tj. oko po­dne­va, po­go­to­vo na vo­da­ma na ve­ćoj nad­mor­skoj vi­si­ni. Ovog pu­ta ni­je bi­lo ta­ko – tek je pred za­la­zak sun­ca po­čeo je in­ten­zi­van cug

Još kra­jem dru­ge de­ka­de mar­ta bi­lo je evi­dent­no da će mrest sko­ba­lja po­če­ti znat­no pre 15. apri­la, ka­da u Sr­bi­ji po­či­nje lo­vo­staj na tu iz­u­zet­no po­pu­lar­nu vr­stu be­le ri­be. U to sam se di­rekt­no uve­rio pe­ca­ju­ći bo­lo­nje­zom i vo­žnjom plov­ka na Ju­žnoj Mo­ra­vi bli­zu Ni­ša (o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju Ri­bo­lo­va), pa sam od­lu­čio da pr­vi deo se­zo­ne lo­va sko­ba­lja na re­ka­ma za­tvo­rim već oko ka­len­dar­skog po­čet­ka pro­le­ća i da za­ni­ma­ci­ju po­tra­žim na dru­gim te­re­ni­ma, pe­ca­ju­ći ne­ke dru­ge vr­ste na kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji naj­pri­me­re­ni­ji na­čin.

MO­JE PR­VO OD­RE­DI­ŠTE bi­lo je Za­voj­sko je­ze­ro, ne­da­le­ko od Pi­ro­ta, na ko­je sam iza­šao re­šen da pro­bam da u Go­stu­škom za­li­vu lo­vim be­lu ri­bu »fik­snim« šta­pom (te­le­sko­pom bez vo­đi­ca, tzv. pe­tlja­šem ili di­rek­ta­šem) du­gim osam me­ta­ra. Si­stem sam na­pra­vio od osnov­nog naj­lo­na de­blji­ne 0,125 mm, plov­ka no­si­vo­sti 2 g, te 20 do 25 cm du­gog pod­ve­za od naj­lo­na Col­mic Fen­dreel preč­ni­ka 0,105 mm, sa udi­ca­ma Ta­ka­ra AT 410 BRZ, u ve­li­či­na­ma 14 i 16. Pe­cao sam na du­bi­ni od 2 m, a olov­ne dra­mli­je raz­vu­kao iz­me­đu plov­ka i pred­ve­za ka­ko bi si­stem po­la­ko to­nuo, da­ju­ći na taj na­čin ri­bi pri­li­ku da ma­mac uzi­ma već u pro­pa­da­nju.

Na lo­ka­ci­ji za ko­ju smo se moj pri­ja­telj i ko­le­ga po šta­pu Ne­nad Sto­ja­nov i ja opre­de­li­li du­bi­na je bi­la oko 4 m, a ka­ko smo oče­ki­va­li da će se pre sve­ga ja­vlja­ti bo­dor­ka, ni­smo u ve­zi s pri­ma­mom ima­li mno­go di­le­ma ni­ti smo se za­no­si­li ide­jom da pra­vi­mo ne­ke kom­pli­ko­va­ne kom­bi­na­ci­je, već smo za tu ri­bu pro­ve­re­no efi­ka­snoj bra­šna­stoj hra­ni Sen­sas Gross gar­dons do­da­li dvo­stru­ko ve­ću ko­li­či­nu te­ške ze­mlje i po­tom u tu sme­su uba­ci­li još sa­mo ka­ste­re (uča­u­re­ne me­sne cr­vi­će) i mr­tve be­le cr­ve. Na po­čet­ku smo obo­ji­ca na­pra­vi­li »jak pa­tos« od hra­ne, ta­ko što smo ba­ci­li u zo­nu pe­ca­nja po pet­na­e­stak ku­gli pri­ma­me ve­li­či­ne sto­no­te­ni­ske lop­ti­ce, a po­tom smo do kra­ja ri­bo­lo­va ba­ca­li po jed­nu do dve ku­gli­ce iste ve­li­či­ne na sva­kih de­se­tak mi­nu­ta. 

I ZA MA­MAC SMO KO­RI­STI­LI... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 634-)