Tonući bojli, gumeni kukuruz i ananas

Za­hva­lju­ju­ći is­ku­stvu i in­for­ma­ci­ja­ma do­bi­je­nim od ko­le­ga, naš vr­sni ša­ran­dži­ja je ve­o­ma do­bro is­ko­ri­stio kra­tak bo­ra­vak na jed­nom od naj­lep­ših ša­ran­skih re­vi­ra na Bal­ka­nu i uhva­tio ve­li­ki broj ri­ba na raz­li­či­te mam­ce

Pre ne­ko­li­ko ne­de­lja ko­nač­no sam re­a­li­zo­vao odav­no pla­ni­ra­nu mi­ni-eks­pe­di­ci­ju na ša­ran­ski re­vir Ba­jer, ko­ji se na­la­zi u Hr­vat­skoj, na sa­mom ru­bu Za­pad­ne Sla­vo­ni­je, ne­da­le­ko od me­sta Nov­ska. Tu sta­ja­ći­cu po­vr­ši­ne 5,3 hek­ta­ra, na­sta­lu pre vi­še od 60 go­di­na, u ko­joj ži­ve i slat­ko­vod­ne me­du­ze, ra­ko­vi i kor­nja­če, što go­vo­ri o kva­li­te­tu vo­de, na­sta­nju­je vi­še vr­sta ri­ba. Od njih su me­ni kao za­kle­tom ša­ran­dži­ji naj­in­te­re­sant­ni­ji krup­ni ci­pri­ni­di, a u Ba­je­ru ima čak 14 ša­ra­na te­ških pre­ko 20 kg (od ko­jih naj­ve­ći me­ri 25,1 kg) i pet amu­ra od pre­ko 20 kg (naj­krup­ni­ji je imao 23,03 kg ka­da je po­sled­nji put upe­can).

SLO­BO­DAN VI­KEND NA­KON DU­ŽEG VRE­ME­NA ni­sam mo­gao da pro­pu­stim, bez ob­zi­ra na to što je Zo­ran Slav­ko­vić, moj ko­le­ga iz Mi­var­di Ti­ma Sr­bi­ja, zbog neo­d­lo­žnih oba­ve­za ovog pu­ta mo­rao da osta­ne kod ku­će. Na je­ze­ru je u mo­men­tu ka­da sam se ja­vio da re­zer­vi­šem me­sto bi­la slo­bod­na sa­mo po­zi­ci­ja 3, ko­ja se sma­tra za jed­nu od lo­ši­jih, ali to­me ni­sam pri­da­vao pre­ve­li­ki zna­čaj jer sam una­pred bio za­do­vo­ljan ti­me da ovaj do­la­zak is­ko­ri­stim za upo­zna­va­nje s vo­dom, dru­že­nje sa ša­ran­dži­ja­ma s ra­znih stra­na i uži­va­nje u le­pom am­bi­jen­tu.

Na Ba­jer sam sti­gao u su­bo­tu oko po­dne­va, u dru­štvu lo­kal­nog ri­bo­lov­ca Ma­te­ja Ju­ki­ća, ko­ji mi je ovog pu­ta bio do­ma­ćin na je­ze­ru. Do­če­ka­lo nas je tmur­no vre­me, ko­je je na­go­ve­šta­va­lo ki­šu, ali je upr­kos to­me vo­da iz­gle­da­la pre­le­po, a po­seb­no mi se svi­de­lo to što ni kon­fi­gu­ra­ci­ja te­re­na ni ve­ge­ta­ci­ja ni­su jed­no­lič­ne, već ima mno­go pro­la­za iz­me­đu ostr­va, ša­še, gra­nja nad­vi­je­nog nad vo­dom itd. Uz to je pri­o­ba­lje ve­o­ma kom­for­no, jer ima mno­go hla­do­vi­ne i vi­še sto­lo­va i klu­pi­ca ko­je su na ras­po­la­ga­nju ri­bo­lov­ci­ma, kao i ku­pa­ti­lo s tu­šem, ku­hi­nja i ro­štilj.

Za raz­li­ku od na­ših vo­da ovog ti­pa, na ko­ji­ma se uobi­ča­je­no pe­ca s tri šta­pa, ov­de se po ri­bo­lov­cu mo­gu ko­ri­sti­ti naj­vi­še dva, što će se za nas po­ka­za­ti kao sa­svim do­volj­no. Čim smo sti­gli, po­sta­vi­li smo rod-po­do­ve i sta­vi­li šta­po­ve na njih, te se po­tom da­li na hra­nje­nje »spo­to­va« - onih ko­je nam je pred­lo­žio do­ma­ćin ce­log je­ze­ra Ivan Ivan­da (o kom bez pre­te­ri­va­nja mo­gu re­ći sa­mo sve naj­bo­lje).

PO­ŠTO JE BI­LO VR­LO IZ­VE­SNO DA nas usko­ro oče­ku­ju pa­da­vi­ne, pro­ce­nio sam da je naj­va­žni­je da do­bro na­hra­ni­mo »spot« uda­ljen 95 m od na­še po­zi­ci­je. Sti­gao sam da iz­ba­cim dva­de­se­tak ra­ke­ta boj­li­ja, a on­da je po­če­la ki­ša, ko­ja je bi­la to­li­ko ja­ka da hra­nje­nje ni­je bi­lo mo­gu­će na­sta­vi­ti čak ni pod ka­ba­ni­com. Ka­ko ni ša­tor ni­smo sti­gli da po­sta­vi­mo, po­vu­kli smo se u auto i u nje­mu pro­ve­li na­red­na 2,5 sa­ta, ko­li­ko je bez pre­stan­ka li­lo kao iz ka­bla. Za to vre­me su mo­ji Nash pa­ra­bo­li­ci od 3,9 m, sa Shi­ma­no Spe­ed­cast ma­ši­ni­ca­ma, sta­ja­li ne­za­ba­če­ni na rod-po­du, što mi je po­seb­no te­ško pa­lo jer ni­sam na­vi­kao da gle­dam u vo­du a da pri­tom ne oče­ku­jem ogla­ša­va­nje sig­na­li­za­to­ra. Taj pe­riod »za­ro­blje­ni­štva« is­ko­ri­sti­li smo da bar po­je­de­mo ne­što od po­ne­tih do­ma­ćih su­ho­me­sna­tih đa­ko­ni­ja, ka­ko ka­sni­je ne bi­smo na to tro­ši­li vre­me.

Kad je ki­ša ko­nač­no po­su­sta­la, raz­me­ri­li smo šta­po­ve i za­ba­ci­li. Čim je mo­je olo­vo po pr­vi put pa­lo na dno, bio sam si­gu­ran da sam po­go­dio tvr­di »spot« o kom mi je Ivan pri­čao. »Do­so­li­li« smo tu tač­ku s još ma­lo boj­li­ja preč­ni­ka 20 mm s aro­mom ana­na­sa i pe­ca­nje je mo­glo da poč­ne.

PR­VA RI­BA SE STI­DLJI­VO JA­VI­LA, ALI JE NA šta­pu bi­la i vi­še ne­go bor­be­na. Na­kon što smo je iz­va­di­li, sve je bi­lo mno­go lak­še. Je­dan štap sam osta­vio na hra­ni­li­štu, a dru­gim sam kre­nuo da »opi­pa­vam puls« je­ze­ra, pla­si­ra­ju­ći ga naj­pre da­lje od hra­ni­li­šta, a ka­sni­je i u sve pro­la­ze ko­ji su nam bi­li do­stup­ni.

Pri­ja­te­lji­ca La­u­ra, ko­ja je do­šla s na­ma, ma­lo po­tom je iz­va­di­la svog pr­vog ša­ra­na - pri­lič­no ve­li­kog i za sva­ko po­što­va­nje... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 617-)