Klizi, roni i poskakuj

Ma­lo je šta u ri­bo­lo­vu ta­ko uz­bu­dlji­vo kao tre­nu­tak ka­da se vo­da »otvo­ri« is­pod ve­štač­kog mam­ca ko­ji vo­di­mo po po­vr­ši­ni i ko­ji de­lić se­kun­de na­kon to­ga ne­sta­je u usti­ma gra­blji­vi­ce. A do­ži­vljaj je još in­ten­ziv­ni­ji ka­da krup­na ri­ba ta­ko uda­ri na br­zu vu­ču, jer taj na­pad mo­že bi­ti ta­ko si­lo­vit da sa­mo što nam ne iz­bi­je štap iz ru­ku. Evo ka­ko da ta­kvih si­tu­a­ci­ja bu­de što vi­še

Iako i smu­đe­vi, štu­ke i so­mo­vi svih ve­li­či­na, uklju­ču­ju­ći ka­pi­tal­ce, i te ka­ko ume­ju da na­sr­nu na si­tan plen, pa i da uda­re na sa­mo 4-5 cm du­ge va­ra­li­ce ili stri­me­re, ne­ma spo­ra oko to­ga da je bu­cov od svih na­ših krup­ni­jih gra­blji­vi­ca naj­sklo­ni­ji ma­lim za­lo­ga­ji­ma. Šta­vi­še, pre­ko ce­le go­di­ne se de­ša­va da i krup­ne je­din­ke ove vr­ste če­sto na po­te­zan­ke ili sa­svim ma­le va­ra­li­ce hva­ta­mo znat­no uspe­šni­je ne­go na ve­će ve­štač­ke mam­ce, a u po­je­di­nim pe­ri­o­di­ma da­le­ko će­mo naj­bo­lje je­di­nog is­klju­či­vog gra­bljiv­ca iz po­ro­di­ce ša­ran­ki lo­vi­ti baš na mu­ši­cu ve­za­nu na boč­nom pred­ve­zu is­pred va­ra­li­ce (ko­ja i sa­ma lo­vi, ne­kad i ve­o­ma efi­ka­sno, ali isto­vre­me­no slu­ži kao ote­ža­nje ko­je će omo­gu­ći­ti da ma­nji ma­mac ba­ci­mo do­volj­no da­le­ko).

VRE­ME KA­DA SE BU­COV po­seb­no do­bro lo­vi na raz­ne stri­me­re je­ste i le­to, ka­da u po­vr­šin­skom slo­ju vo­de ima ve­o­ma mno­go ka­u­gle­ra ali i sit­ne ri­be ra­znih dru­gih vr­sta, i to pre sve­ga u bli­zi­ni raz­li­va, ku­bi­ka i ru­ka­va­ca iz ko­jih mlađ ula­zi u ma­tič­ne re­ke, kao i na me­sti­ma s br­žim to­kom, gde se sit­nu­ri­ja gru­pi­še zbog ne­što hlad­ni­je i ki­se­o­ni­kom bo­ga­ti­je vo­de, kao i zbog hra­ne ko­ju on do­no­si. Na­rav­no, bu­co­vi­ma po­seb­no od­go­va­ra­ju po­zi­ci­je na ko­ji­ma vo­da br­zo te­če i ko­vi­tla, jer kao od­lič­ni pli­va­či tu bez mno­go mu­ke mo­gu br­zo da se naj­e­du ma­lih ri­ba, tj. da ih la­ko lo­ve dok se one bo­re da sa­vla­da­ju ja­ku stru­ju. Za­to se sa­da bu­cov ma­sov­no oku­plja, če­sto in­ten­ziv­no ra­u­bu­je i po­seb­no do­bro hva­ta na šlaj­zo­vi­ma i oko bra­na, po­put onih na Ta­mi­šu kod To­ma­šev­ca i Opo­va (kod opo­vač­ke su u dru­goj po­lo­vi­ni ju­la i na­pra­vlje­ne sli­ke ko­je vi­di­te uz ovaj tekst).

I ma­da se ma­nje is­ku­snim ko­le­ga­ma mo­že na osno­vu ne­do­volj­no pa­žlji­vog po­sma­tra­nja uči­ni­ti da je na ta­kvim me­sti­ma agre­siv­ne bu­co­ve ve­o­ma la­ko lo­vi­ti i da tu ne­ma ni­ka­kve mu­dro­sti već je do­volj­no na­pro­sto br­zo vu­ći ne­ki ma­li ve­štač­ki ma­mac, to se za­pra­vo ret­ko de­ša­va. Mno­go če­šće o is­ho­du od­lu­ču­ju ni­jan­se, pa je po­treb­no raz­lu­či­ti šta u da­tim okol­no­sti­ma mo­že do­ne­ti uspeh, tj. broj­ne udar­ce i ulo­ve.

NAJ­ČE­ŠĆA A MO­ŽDA I NAJ­VE­ĆA ZA­BLU­DA ve­za­na je za br­zi­nu vo­đe­nja. Na­i­me, ka­da je vo­da ni­ska, bi­stra i rav­no­mer­nog to­ka, za­i­sta se mo­že de­si­ti da naj­pro­duk­tiv­ni­je a ne­ka­da i je­di­no efi­ka­sno bu­de po­vla­če­nje ve­štač­kog mam­ca naj­ve­ćom mo­gu­ćom br­zi­nom. Me­đu­tim, u tur­bu­lent­noj vo­di to uop­šte ne mo­ra bi­ti slu­čaj; šta­vi­še, če­sto će­mo mno­go vi­še na­pa­da ima­ti ako si­stem – na či­jem je kra­ju va­ra­li­ca po­vr­šin­skog ti­pa ili ne­ka ko­ja sa­svim plit­ko za­ra­nja, dok je iz­nad nje stri­mer na boč­nom pred­ve­zu – vo­di­mo ne­kom sred­njom br­zi­nom, ko­ju bi­smo pre sma­tra­li nor­mal­nom za štu­ku ne­go za bu­co­va.

Još ne­što na­še bu­cov­dži­je ret­ko ima­ju u vi­du – i po­vre­me­na ubr­za­va­nja vo­đe­nja i »tvi­če­va­nje« (krat­ki tr­za­ji si­ste­ma po­kre­ti­ma zglo­ba ša­ke u ko­joj dr­ži­mo štap), pa i spo­ra­dič­ne krat­ke pa­u­ze (od oko se­kun­de ili kra­će) to­kom ko­jih će na­ši mam­ci ma­lo po­to­nu­ti i uspo­ri­ti kre­ta­nje a on­da po­no­vo jur­nu­ti, i te ka­ko zna­ju da bu­du »oki­dač« za na­pad.

PO­ZI­CI­JA SI­STE­MA U VO­DE­NOM STU­BU ta­ko­đe mo­že bi­ti vr­lo bi­tan fak­tor uspe­ha. Če­sto će­mo naj­vi­še uda­ra­ca ima­ti on­da ka­da pro­na­đe­mo ta­kvu br­zi­nu vo­đe­nja pri ko­joj nam i va­ra­li­ca i po­te­zan­ka sve vre­me kli­ze po sa­moj po­vr­ši­ni vo­de, »pa­ra­ju­ći« je, tj. osta­vlja­ju­ći na njoj vi­dljiv trag. No da­le­ko od to­ga da to va­ži uvek i svu­da. Šta­vi­še, uop­šte ni­je ne­mo­gu­će... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 616-)