Zamaranje i prihvatanje

Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca mi­sli da u bor­bi s ri­bom i nje­nom pri­hva­ta­nju ne­ma ni­ka­kve po­seb­ne mu­dro­sti, tj. da je to stvar ru­ti­ne i da u to­me iole is­ku­san pe­ca­roš ne mo­že po­gre­ši­ti. To je, me­đu­tim, vr­lo da­le­ko od isti­ne i mno­ge pre­vi­še sa­mo­u­ve­re­ne lju­de če­sto ko­šta gu­bit­ka ve­li­kog bro­ja upe­ca­nih ri­ba, što se on­da naj­če­šće pri­pi­su­je lo­šoj sre­ći, neo­d­go­va­ra­ju­ćim udi­ca­ma, ve­li­či­ni ri­be, plit­kom ka­če­nju itd. Evo na šta u tim fa­za­ma pri pe­ca­nju fi­der teh­ni­kom tre­ba obra­ti­ti po­seb­nu pa­žnju 

Ka­da ne­is­ku­sne ko­le­ge tra­že da im ob­ja­snim ka­ko tre­ba za­ma­ra­ti ri­bu, če­sto ka­žem, i to kraj­nje ozbilj­no, ma­da te re­či ve­ći­ni zvu­če kao ša­la: "Na­kon što se ri­ba za­ka­či, naj­pre pu­sti­te pri­bor da od­ra­di svoj deo po­sla" (pod­ra­zu­me­vam, pri­tom, da je on do­bro oda­bran i uskla­đen, bi­lo da je skup ili jef­tin). To zna­či da po­sle kon­tre, ka­da ose­ti­mo da je ri­ba na udi­ci, tre­ba da sa­če­ka­mo da štap i ma­ši­ni­ca pri­me po­čet­ni udar ko­ji sle­di i da tek na­kon to­ga poč­ne­mo s na­mo­ta­va­njem stru­ne.

Štap će amor­ti­zo­va­ti ini­ci­jal­nu udar­nu si­lu, ko­ju će od­mah po­tom po po­tre­bi do­dat­no ubla­ži­ti  koč­ni­ca če­kr­ka (uko­li­ko je do­bro po­de­še­na), ta­ko što će po­pu­sti­ti naj­lon i do­zvo­li­ti ri­bi da kre­ne u po­čet­ni beg, pri­tom tro­še­ći sna­gu. Dril, na­rav­no, tre­ba da bu­de na­šte­lo­van ta­ko da pri­li­kom sva­kog ja­čeg uda­ra ri­ba iz­vla­či naj­lon; isto­vre­me­no je va­žno da koč­ni­ca pod op­te­re­će­njem rav­no­mer­no ot­pu­šta stru­nu, bez "sec­ka­nja" (tj. za­sta­ja­nja i za­gla­vlji­va­nja).

DVE NAJ­VE­ĆE GRE­ŠKE KO­JE po­čet­ni­ci pra­ve u ve­zi s dri­lom je­su to da ga pre­vi­še za­teg­nu ili da ga su­vi­še ola­ba­ve. Pr­va gre­ška re­zul­ti­ra spa­da­njem ri­be, pu­ca­njem udi­ce, ki­da­njem pred­ve­za ili osnov­nog naj­lo­na. Dru­ga do­vo­di do su­vi­šnog iz­vla­če­nja naj­lo­na, oslo­ba­đa­nja ri­be sa udi­ce, a če­sto i do nje­nog za­vla­če­nja u pre­pre­ke, iz ko­jih ju je po­tom ne­ret­ko te­ško iz­vu­ći a ne­kad i ne­mo­gu­će.

U ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma, ka­da lo­vi­mo iz­ra­zi­to krup­nu ri­bu, mo­že­mo po­ku­ša­ti da bla­go ola­ba­vi­mo dril i ko­či­mo pri­ti­skom ka­ži­pr­sta na špul­nu, što nam da­je mo­guć­nost mak­si­mal­ne kon­tro­le i tre­nut­nog pri­la­go­đa­va­nja, pa i pot­pu­nog blo­ki­ra­nja ot­pu­šta­nja stru­ne ako ri­ba kre­ne ka ne­kim po­seb­no ne­zgod­nim pre­pre­ka­ma ili ka si­ste­mi­ma dru­gih ri­bo­lo­va­ca, u ko­je bi se mo­gla umr­si­ti. To­kom za­ma­ra­nja tre­ba vo­di­ti ra­ču­na i o sme­ru kre­ta­nja ulo­vlje­ne ri­be i štap za­te­za­ti u su­prot­nu stra­nu. Ovo je po­seb­no bit­no ka­da ima­mo po­sla s krup­nom ri­bom, ko­ja će nas si­gur­no "pro­še­ta­ti" ne­ko­li­ko pu­ta sa stra­ne na stra­nu.

Da­ka­ko, u slu­ča­ju po­tre­be, to­kom za­ma­ra­nja koč­ni­cu mo­že­mo i vi­še pu­ta za­teg­nu­ti od­no­sno... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 615-)