Sve manja bara, sve više krokodila

Sva­ke go­di­ne u naj­hlad­ni­jem pe­ri­o­du, ka­da se ve­ći­na vr­sta gru­pi­še, vi­še­stru­ko se po­ve­ća pri­ti­sak ri­bo­lo­va­ca na sve zi­mov­ni­ke, a iz onih ve­ćih me­se­ci­ma se bu­kval­no sva­ko­dnev­no od­no­se sto­ti­ne ki­lo­gra­ma ri­be, da bi već od pro­le­ća po­če­le ža­lo­poj­ke ka­ko ce­ne do­zvo­la ra­stu, a vo­de su sve pra­zni­je i na nji­ma je sve te­že upe­ca­ti pri­stoj­nu ri­bu

Ot­ka­ko iz­la­zi list či­ji 599. broj upra­vo či­ta­te, a ima to­me sko­ro pu­ne 23 go­di­ne, do­šlo je u Sr­bi­ji do zna­čaj­nih pro­me­na u po­gle­du po­pu­lar­no­sti teh­ni­ka ko­ji­ma se pe­ca. Mo­der­ni ša­ran­ski ri­bo­lov je po­sle pe­ri­o­da br­ze eks­pan­zi­je odav­no pri­lič­no mar­gi­na­li­zo­van; iz­u­zet­no mno­go ri­bo­lo­va­ca pre­o­ri­jen­ti­sao se na fi­der (o kom od ovog bro­ja po­či­nje­mo da ob­ja­vlju­je­mo felj­ton iz pe­ra jed­nog od pi­o­ni­ra te teh­ni­ke kod nas – Ne­na­da Ko­sta­di­no­vi­ća), u či­joj su sen­ci i plov­ka­re­nje i kla­sič­na du­bin­ka. Broj va­ra­li­ča­ra na­iz­gled ne osci­li­ra, ali je pri­me­tan rast in­te­re­so­va­nja za raz­ne ul­tra­la­ke va­ri­jan­te ove teh­ni­ke, za ko­ju se opre­de­lju­je sve vi­še onih ko­ji su do­sko­ra ci­lja­no lo­vi­li krup­ni­je pre­da­to­re.

ME­ĐU­TIM, IMA I MNO­GO STVA­RI KO­JE se u na­šem od­no­su pre­ma ri­bo­lo­vu i ri­bljem fon­du ne me­nja­ju ili se me­nja­ju za­ne­mar­lji­vo ma­lo i ve­o­ma spo­ro, pa ih iz go­di­ne u go­di­nu re­dov­no pri­me­ću­je­mo kad im do­đe vre­me. Jed­na od njih je kon­ti­nu­i­ra­ni ve­li­ki pri­ti­sak na tzv. zi­mov­ni­ke, tj. one de­lo­ve re­ka i sta­ja­ći­ca na ko­ji­ma se be­la ri­ba kr­to­ži da bi tu pro­ve­la naj­hlad­ni­ji deo go­di­ne, a gde se ma­sov­no hva­ta i u ve­li­kim ko­li­či­na­ma od­no­si, usled če­ga se bez sum­nje po­pu­la­ci­je mno­gih vr­sta sma­nju­ju, što ri­bo­lov­ci sa iole du­žim sta­žom pri­me­ću­ju na ve­ći­ni vo­da na ko­je idu, upr­kos či­nje­ni­ci da ži­vi­mo u ze­mlji či­ji broj sta­nov­ni­ka, pa ti­me i pe­ca­ro­ša, već du­že vre­me opa­da. To bi po lo­gi­ci stva­ri za po­sle­di­cu tre­ba­lo da ima sma­nji­va­nje pri­ti­ska na vo­de, ali evi­dent­no ni­je slu­čaj. Šta­vi­še, sti­če se uti­sak da je na­va­la na ri­bom još uvek bo­ga­te zi­mov­ni­ke sve ve­ća, de­lom zbog to­ga što se nji­hov broj iz ra­znih raz­lo­ga sma­nju­je (pa se ri­bo­lov­ci pre­me­šta­ju na one ko­ji su i da­lje iz­da­šni), ali i za­to što se ne­spor­no po­ve­ća­va broj lju­di ko­ji­ma nji­ho­va (ili tu­đa) do ju­če is­klju­či­vo re­kre­a­tiv­na ak­tiv­nost sve vi­še po­sta­je do­dat­ni iz­vor pri­ho­da. Da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, ne mi­slim sa­mo na tzv. pro­mo­te­re pri­hra­na i ri­bo­lov­nog pri­bo­ra, već (čak pr­ven­stve­no) na one ko­ji me­se­ci­ma sva­ko­dnev­no u zi­mov­ni­ci­ma pe­ca­ju da bi svu uhva­će­nu ri­bu od­no­si­li i po­tom pro­da­va­li uho­da­nim ka­na­li­ma. Pri­tom je do­bit oči­gled­no do­volj­no ve­li­ka a ri­zik od ka­zni zbog pre­ko­mer­nih ulo­va i ne­za­ko­ni­tog sta­vlja­nja upe­ca­ne ri­be u pro­met za­ne­mar­lji­vo ma­li, pa se mno­gi u Sr­bi­ji pre­ko zi­me ba­ve pe­ca­njem kao do­pun­skim za­ni­ma­njem, a ne­ki pri­ho­du­ju i od »spo­red­nih ak­tiv­no­sti« po­ve­za­nih s tim – do­bro oba­ve­šte­ni po­je­din­ci ka­žu da ima »pri­vred­nih ri­bo­lo­va­ca sa šta­pom« ko­ji pre­ko zi­me iz­najm­lju­ju sta­no­ve u Tr­ste­ni­ku da ne bi mo­ra­li da gu­be vre­me i tro­še go­ri­vo na sva­ko­dnev­ni do­la­zak »na po­sao« (tj. na na­da­le­ko ču­ve­ni zi­mov­nik iz­me­đu mo­sto­va), a već ne­ko­li­ko go­di­na ri­bo­lov­ci sa stra­ne pla­ća­ju ču­va­nje me­sta na tom te­re­nu po­je­di­nim lo­kal­nim ko­le­ga­ma (što na­vod­no ko­šta de­se­tak evra po po­zi­ci­ji).

ZBOG NI­ZA RAZ­LO­GA JE OP­SE­DA­NJE zi­mov­ni­ka naj­i­zra­že­ni­je na sred­nje ve­li­kim re­ka­ma mren­skog ti­pa, kao što su Za­pad­na i Ju­žna Mo­ra­va, Ibar, Lim, Ni­ša­va itd., ali ima ga i na dru­gim vo­da­ma, ka­ko te­ku­ćim ta­ko i sta­ja­ćim. Me­đu­tim, či­ni se da ta si­tu­a­ci­ja, ko­ja za po­sle­di­cu na mno­gim te­re­ni­ma ima iz­lov (bez pre­te­ri­va­nja) vi­še to­na ri­be na ne­delj­nom ni­vou, ma­lo ko­me sme­ta. Sa­mo po­je­di­ni ri­bo­lov­ci o to­me go­vo­re i tra­že da se ne­što kon­kret­no ura­di, dok re­sor­no mi­ni­star­stvo ni­čim ni­je po­ka­za­lo čak ni da taj pro­blem pri­me­ću­je, a ko­ri­sni­ci se even­tu­al­no za­do­vo­lja­va­ju ti­me da na te­re­ne naj­vi­še iz­lo­že­ne pri­ti­sku (ma­nje ili vi­še če­sto) ša­lju ri­bo­ču­va­re, na­ro­či­to po­čet­kom sva­ke ka­len­dar­ske go­di­ne, ka­da tre­ba »mo­ti­vi­sa­ti« pe­ca­ro­še da što pre ku­pe go­di­šnje do­zvo­le ka­ko bi se za krat­ko vre­me što vi­še na­pu­ni­li u tom pe­ri­o­du po pra­vi­lu sko­ro sa­svim pra­zni ra­ču­ni. Ru­ku na sr­ce, ima te­re­na na ko­ji­ma ri­bo­ču­va­ri, ko­li­ko god je to u nji­ho­voj mo­ći, vo­de ra­ču­na o to­me da se u zi­mov­ni­ci­ma ma­kar ne »gra­bu­lja« (što je vr­lo če­sta po­ja­va ta­mo gde kon­tro­le ne­ma ili je po­vr­šna) i da se po­štu­je dnev­na kvo­ta ulo­va, ali je s ob­zi­rom na to da kod nas ni­je za­ži­ve­la na pa­pi­ru po­sto­je­ća oba­ve­za evi­den­ti­ra­nja uhva­će­ne ri­be ko­ja se no­si i da ču­var­ske slu­žbe ni­su to­li­ko broj­ne da bi mo­gle efi­ka­sno po­kri­va­ti sve atrak­tiv­ne (tj. ugro­že­ne) po­zi­ci­je, ver­zi­ra­nim kri­vo­lov­ci­ma ni­je pre­vi­še te­ško da sva­ko­dnev­no od­no­se sa vo­de mno­go vi­še ri­be ne­go što im pro­pi­si do­zvo­lja­va­ju.

NA­RAV­NO, KA­DA IM SE ČI­NI DA NAD­LE­ŽNI na eks­trem­ne si­tu­a­ci­je ne re­a­gu­ju ade­kvat­no, za­in­te­re­so­va­ni gra­đa­ni ne­ret­ko poč­nu da pri­zi­va­ju ra­zna re­še­nja, od to­tal­ne za­bra­ne ri­bo­lo­va u pe­ri­o­du od ne­ko­li­ko me­se­ci na svim zi­mov­ni­ci­ma pre­ko uvo­đe­nja po­seb­nih do­zvo­la i slič­no. A to i ko­ri­sni­ci i u Mi­ni­star­stvu za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne oli­če­na dr­ža­va pot­pu­no ig­no­ri­šu, ne sa­mo za­to što ni­su do­volj­no mo­ti­vi­sa­ni (tj. za­in­te­re­so­va­ni) da ra­de na uve­ća­va­nju ri­bljeg fon­da i nje­go­vom bo­ljem ču­va­nju, već pre sve­ga za­to što je uvre­že­no mi­šlje­nje da su pe­ca­ro­ši iz zi­mov­ni­ka re­dov­ne pla­ti­še do­zvo­la (a za vlast i gla­sa­či na iz­bo­ri­ma), či­je ras­po­lo­že­nje ne tre­ba kva­ri­ti, već ih tre­ba »bla­go pot­ku­plji­va­ti« to­le­ri­sa­njem po­lu­le­gal­nog ili ne­le­gal­nog raz­vla­če­nja pri­rod­nog do­bra (ko­je bu­du­ći da je op­šte ve­ći­na shva­ta kao ni­či­je).

ZA­TO SE PO SVOJ PRI­LI­CI I NE RAZ­MI­ŠLJA ozbilj­no o ne­kim ne pre­vi­še te­ško spro­vo­di­vim me­ra­ma, ko­je bi mo­gle po­mo­ći da se pri­ti­sak na ri­bu u zi­mov­ni­ci­ma sma­nji, a za ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca ne bi bi­le ne­pri­hva­tlji­ve – po­put pra­vlje­nju pla­na po kom bi na re­ka­ma sa vi­še zi­mov­ni­ka sva­ke go­di­ne dru­gi bio pro­gla­šen za zo­nu u ko­joj je te zi­me pot­pu­no za­bra­nje­no pe­ca­nje ili je do­pu­šte­no ali is­klju­či­vo po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti«, uz oba­ve­zu mo­men­tal­nog vra­ća­nja sva­ke upe­ca­ne ri­be u vo­du (tj. uz za­bra­nu ma­kar i pri­vre­me­nog dr­ža­nja upe­ca­nih ri­ba u ču­var­ka­ma, ko­fa­ma itd.), ili bi pak bi­lo do­zvo­lje­no od­no­še­nje znat­no ma­nje ko­li­či­ne ri­be od sa­da pro­pi­sa­nih 5 kg (tj. 10 ko­ma­da za­šti­će­nih vr­sta).

UZ­GRED, ME­RA ZA­BRA­NE OD­NO­ŠE­NJA ri­ba upe­ca­nih u zi­mov­ni­ci­ma ili sma­nje­nja dnev­ne kvo­te ulo­va u nji­ma, uko­li­ko bi se do­sled­no spro­vo­di­la re­dov­nim i ri­go­ro­znim kon­tro­la­ma, znat­no bi sma­nji­la pri­ti­sak na zi­mov­ni­ke i olak­ša­la rad ču­var­skim slu­žba­ma, te ta­ko do­pri­ne­la uve­ća­nju ri­bljeg fon­da i mo­ti­vi­sa­la vi­še lju­di da ku­pe do­zvo­lu. Na­i­me, od do­la­ska na te­re­ne s po­seb­nim pra­vi­li­ma u po­gle­du od­no­še­nja ri­be una­pred bi od­u­sta­ja­li oni po či­joj se »po­slov­noj ra­ču­ni­ci« svi tro­ško­vi za pe­ca­nje po­kri­va­ju i za­ra­da ostva­ru­je baš ta­ko što se kvo­ta od­ne­tog dnev­nog ulo­va vi­še­stru­ko pre­ba­cu­je, pa im se is­pla­ti da na ri­bom bo­ga­te te­re­ne do­la­ze i iz uda­lje­nih me­sta, če­sto sa go­di­šnjom do­zvo­lom dru­gog ko­ri­sni­ka a ne onog ko upra­vlja tu gde oni »pri­vre­me­no ra­de«. Da­ka­ko, ovo po­sled­nje nas do­vo­di i do još jed­nog aspek­ta pri­če o oprav­da­no­sti po­sto­ja­nja tzv. je­din­stve­ne do­zvo­le u si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma po­sto­ji ve­li­ki broj upra­vlja­ča, jer to ni­je ni sti­mu­la­tiv­no za one ko­ji do­ma­ćin­ski ga­zdu­ju, ni­ti je do­bro za ri­blji fond, a na kra­ju kra­je­va ni za nas ko­ji pe­ca­mo, jer kao i obič­no »da­ra bu­de sku­plja ne­go me­ra« i jef­ti­na do­zvo­la vr­lo če­sto re­zul­ti­ra ve­li­kim tro­ško­vi­ma za od­la­zak na te­re­ne na ko­ji­ma po­sto­je šan­se da se ne­što upe­ca. Ali ovo po­sled­nje je sta­ra i mno­go pu­ta za­po­če­ta pri­ča, či­ji sre­ćan kraj, na­ža­lost, za­sad ni­je na vi­di­ku. (-Tekst ob­ja­vljen u Ri­bo­lo­vu br. 599-)