Ultralako »rudarenje«

Na jed­nom od naj­po­pu­lar­ni­jih te­re­na u ju­žnom Ba­na­tu raz­ne gra­blji­vi­ce lo­ve se na ma­le si­li­kon­ce na sit­nim udi­ca­ma sa sra­zmer­no ma­lim ote­ža­njem, ne­ret­ko na ve­li­koj du­bi­ni i da­lji­ni od oba­le, što ni­je uvek jed­no­stav­no ali je­ste iza­zov­no i za­bav­no, a uz pra­vi­lan pri­stup mo­že bi­ti i ve­o­ma pro­duk­tiv­no

Na po­men ul­tra­lajt va­ra­li­ča­re­nja ve­ći­na ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca po­mi­sli na ban­da­re i re­la­tiv­no plit­ku vo­du. Sa­svim ra­zu­mlji­vo, jer se naj­lak­ši vid blin­ke­ri­sa­nja za mno­ge i svo­di baš na to. Ali da­le­ko od to­ga da ne­ma i ra­znih dru­gih va­ri­jan­ti ta­kvog ri­bo­lo­va, a ja sti­ca­jem okol­no­sti, tj. za­hva­lju­ju­ći to­me što ži­vim u Ko­vi­nu, ne­da­le­ko od Ga­ja i po­pu­lar­nog re­vi­ra Rud­nik, prak­ti­ku­jem jed­nu od (bez pre­te­ri­va­nja) eks­trem­ni­jih, bu­du­ći da ma­lim va­ra­li­ca­ma mon­ti­ra­nim na udi­ce s ne­znat­nim ote­ža­njem pe­cam i na du­bi­ni od oko 20 m i pri­tom hva­tam ne sa­mo smu­đe­ve ka­me­nja­re (ko­ji su na Rud­ni­ku naj­če­šća lo­vi­na u je­se­nje-zim­skom pe­ri­o­du), već i obič­ne smu­đe­ve ko­ji mo­gu te­ži­ti od par sto­ti­na gra­ma do pre­ko 1,5 kg. Na­rav­no, me­ni ul­tra­lajt va­ra­li­ča­re­nje u sva­kom ob­li­ku zna­či mak­si­mal­no uži­va­nje a isto­vre­me­no i vi­še­stru­ki iza­zov, jer tre­ba naj­pre pro­na­ći ri­bu, pa je na­ve­sti da uzme ma­li ma­mac i on­da je fi­nim pri­bo­rom iz­va­di­ti, što sve po­sta­je tim uz­bu­dlji­vi­je što su ve­će šan­se da se ja­vi ne­ki krup­ni­ji ko­mad. 

VO­DA KO­JU RI­BO­LOV­CI ZO­VU RUD­NIK ili Ga­jač­ki rud­nik na­la­zi se u Ba­na­tu, ne­da­le­ko od se­la Gaj i Ma­lo Ba­va­ni­šte, na kra­ju Ga­jač­kog du­nav­ca a uz sa­mu le­vu oba­lu Du­na­va (od ko­je je odvo­je­na sa­mo uskim po­ja­som ze­mlje). Ovaj re­vir na­stao je va­đe­njem uglja iz vo­de, a na­da­le­ko je po­znat kao me­sto na kom su se hva­ta­le ve­li­ke de­ve­ri­ke i dru­gi ci­pri­ni­di te le­pi smu­đe­vi. Po­sled­njih go­di­na zi­mi naj­vi­še pri­vla­či lju­bi­te­lje lo­va smu­đa ka­me­nja­ra (na va­ra­li­ce i pri­rod­ne mam­ce), a u to­pli­jem de­lu se­zo­ne op­se­da­ju ga sve broj­ni­ji »bi­ko­lov­ci«. Na­čin na­stan­ka dik­ti­ra i kon­fi­gu­ra­ci­ju te­re­na, pa Rud­nik od­li­ku­ju pre­te­žno šljun­ko­vi­to dno, ve­li­ka du­bi­na (ko­ja na po­je­di­nim me­sti­ma pre­la­zi i 40 m), te mno­štvo na­glih pre­la­za, ka­ska­da i ru­pa, kao i broj­ne uva­le i pla­toi, a uz to u pri­o­ba­lju ima i do­sta pa­nje­va i dru­gog kr­ša. Sve to, da­ka­ko, od­go­va­ra smu­đu i ra­znoj dru­goj ri­bi, pa na Rud­nik osim ri­bo­lo­va­ca iz Ko­vi­na i oko­li­ne do­la­ze i Sme­de­rev­ci, Ko­stol­ča­ni, Po­ža­re­vlja­ni, Be­o­gra­đa­ni, kao i ri­bo­lov­ci iz znat­no uda­lje­ni­jih me­sta. Sto­ga u ve­ćem de­lu go­di­ne ni­je la­ko na­ći slo­bod­no a iole iz­gled­no me­sto, po­go­to­vo ka­da pro­ra­di smuđ ka­me­njar.

PRET­PO­STA­VLJAM DA SE NA OSNO­VU go­re na­ve­de­nog ve­ći­na ko­le­ga ko­je ni­su bi­le na Rud­ni­ku pi­ta ka­ko se tu uop­šte mo­že pe­ca­ti ul­tra­la­kim pri­bo­rom. Na­rav­no, ne­ma spo­ra da je u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da je ri­ba vr­lo da­le­ko (a de­ša­va se i da se ja­vlja sa­mo na pre­ko 50 m od oba­le) efi­ka­sni­ji pri­stup sa ote­ža­njem od 10 pa do čak 20 g, jer je­di­no ta­ko mo­že­mo do­ba­ci­ti do­volj­no da­le­ko, ali ja mno­go vi­še vo­lim da ov­de lo­vim bli­že oba­li, što je mo­gu­će i ve­o­ma efi­ka­sno baš uz upo­tre­bu »či­sto­krv­nih« ul­tra­lajt kom­ple­ta.

Mo­ja glav­na alat­ka za »ru­da­re­nje« smu­đa i smu­đa ka­me­nja­ra je štap Oku­ma Psycho Perch du­ži­ne 230 cm i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 1 do 8 g. To je mo­del br­ze ak­ci­je i po mo­joj pro­ce­ni ne­što ve­će re­al­ne t.b., ali je isto­vre­me­no do­volj­no ose­tljiv da se nji­me mo­že vr­lo uspe­šno lo­vi­ti i sa te­re­ti­ma od 2 g na­vi­še, a ima sna­ge da se iz­bo­ri i sa krup­ni­jom ri­bom, što je me­ni pre­ko po­treb­no. Na nje­mu je ma­ši­ni­ca Oku­ma Aza­ki 20, na či­joj špul­ni je upre­de­na stru­na Va­ri­vas preč­ni­ka 0,08 mm, a pred­vez je naj­če­šće od naj­lo­na de­blji­ne 0,25 mm, ma­da se de­ša­va i da pe­cam bez nje­ga ako ga če­sto ki­dam zbog za­pi­nja­nja za pa­nje­ve ili dru­ge pre­pre­ke a ne že­lim da gu­bim pre­vi­še... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 599-)