Vanila, med i južno voće na trnu i dlaci

Ka­da je po­sle du­žeg vre­me­na vr­sni fi­de­raš ko­nač­no mo­gao da osta­ne na vo­di znat­no du­že od uobi­ča­je­nih ne­ko­li­ko sa­ti, do­bro se pri­pre­mio, osmi­slio od­go­va­ra­ju­ću tak­ti­ku, po­neo pri­ma­mu, mam­ce i pri­bor za raz­ne mo­gu­će si­tu­a­ci­je i ni­je iz­o­stao sjajan re­zul­tat, tj. ulov za du­go pam­će­nje

Ce­le te av­gu­stov­ske ne­de­lje ne­str­plji­vo sam oče­ki­vao po­ru­ku ko­ja mi je sti­gla pred vi­kend. Pri­ja­telj Cvet­ko mi je ja­vio da je po­sta­vio svo­ju kamp pri­ko­li­cu na uobi­ča­je­no me­sto na Ta­mi­šu kod Sa­ku­la, na kom će sa ko­le­ga­ma Ne­šom i Va­som pro­ve­sti de­se­tak da­na, te da je po­ziv da im se pri­dru­žim otvo­ren jer na tom de­lu oba­le ima do­volj­no me­sta i za me­ne i mo­je fi­der šta­po­ve.

Već sam, ina­če, pi­sao o to­me da po­sled­njih go­di­na pre­ko le­ta te­ško uspe­vam da to­kom vi­ken­da na­đem slo­bod­no me­sto na naj­lep­šim po­zi­ci­ja­ma na Ta­mi­šu kod Sa­ku­la ili Far­ka­ždi­na za pe­ca­nje na ka­kvo sam na­vi­kao (da do­đem na vo­du pre svi­ta­nja, lo­vim in­ten­ziv­no pet-šest sa­ti i vra­tim se ku­ći do po­po­dne­va) jer sve iz­gled­ne te­re­ne za­po­sed­nu ko­le­ge ko­je će tu bo­ra­vi­ti du­že vre­me. Zbog to­ga sam se sa Cvet­kom još zi­mus do­go­vo­rio da mu se na ne­ko­li­ko da­na pri­dru­žim to­kom nje­go­vog uobi­ča­je­nog let­njeg kam­po­va­nja, iako je i za me­ne bi­lo ne­po­zna­ni­ca ka­ko će to pro­ći, bu­du­ći da sam po­sled­nji put spa­vao u ša­to­ru još pre vi­še od tri de­ce­ni­je (kao voj­nik na lo­go­ro­va­nju). Na­rav­no, što se ri­bo­lo­vač­kog pri­bo­ra za ovu pri­li­ku ti­če, ni­je bi­lo po­treb­no ni­šta po­seb­no na­ba­vlja­ti (jer to­ga imam i za pro­da­ju), ali sam za­to u pro­dav­ni­ca­ma kamp opre­me ku­pio naj­jed­no­stav­ni­ji ma­li ša­tor i vre­ću za spa­va­nje, a ne­što od sit­ne opre­me su mi po­zaj­mi­le ćer­ke (kao mno­go is­ku­sni­ji kam­pe­ri od me­ne). Na kra­ju, kad je o sme­šta­ju reč, bi­lo je iz­ne­na­đu­ju­će do­bro, pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći Cvet­ku kao do­ma­ći­nu, ali i Ne­ši i Va­si, ko­ji su se ta­ko­đe tru­di­li da se u sva­kom tre­nut­ku ose­ćam udob­no.

A OVO PE­CA­NJE IMA­LO JE, mo­že se bez pre­te­ri­va­nja re­ći, sa­svim dru­ga­či­ju di­men­zi­ju za me­ne od svih do­sa­da­šnjih – bez gu­žve, žur­be i nji­ma ne­mi­nov­no iza­zva­nog stre­sa, a uz do­volj­no vre­me­na da mno­go to­ga is­pro­bam i sa­vla­dam raz­ne iza­zo­ve fi­de­ri­sa­nja u raz­li­či­tim uslo­vi­ma na is­toj re­ci to­kom tri da­na. Pre sve­ga, po­ka­za­lo se da sam in­stink­tiv­no (jer ni­sam imao pret­hod­no slič­no is­ku­stvo na ko­je bih se oslo­nio) do­bro pro­ce­nio po­tre­be za pri­bo­rom, pa sam po­neo vi­še kom­ple­ta (šta­po­va sa ma­ši­ni­ca­ma) raz­li­či­tih ka­rak­te­ri­sti­ka, te raz­ne pri­ma­me i mam­ce. Na­i­me, Ta­miš je to­kom mog bo­rav­ka naj­pre opa­dao i mu­tio se, da bi za­tim na­do­la­zio i bi­strio se, a sun­ča­no i mir­no vre­me sme­nji­va­lo se sa po­vre­me­nim ve­trom i ki­šom (isti­na ne ja­kom), što je sve tra­ži­lo pri­la­go­đa­va­nje i od­go­va­ra­ju­će re­a­go­va­nje da bi pe­ca­nje bi­lo efi­ka­sno i mak­si­mal­no ugod­no.

NA­RAV­NO, PRE NE­GO ŠTO SAM UOP­ŠTE za­ba­cio, od­re­dio sam da­lji­ne na ko­ji­ma ću pe­ca­ti. Po­što naj­če­šće lo­vim na dva šta­pa, na raz­li­čitm dis­tan­ca­ma, br­zo sam se opre­de­lio za dve uobi­ča­je­ne da­lji­ne za Ta­miš – od 25 i 30 m. A ka­ko su po­sle sve­ga ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja le­pe ri­be po­če­le da se ja­vlja­ju na onoj ve­ćoj, usko­ro sam od ma­nje od­u­stao. Dru­go pi­ta­nje ko­je je tre­ba­lo da re­šim bio je iz­bor ma­ma­ca ko­ji­ma ću po­če­ti. Na­i­me, po­ne­kad na ne­kim de­lo­vi­ma Ta­mi­ša go­to­vo da ne mo­že da se pe­ca me­snim mam­ci­ma, po­što ih go­to­vo istog mo­men­ta kad pad­nu u vo­du uzi­ma sit­na ri­ba, ali ne­ka­da ume­ju i da bu­du vr­lo efi­ka­sni. Ipak, po­sle ma­lo po­čet­nog eks­pe­ri­men­ti­sa­nja br­zo sam se opre­de­lio za for­si­ra­nje ma­lih pli­va­ju­ćih (pop-ap) ma­ma­ca – Steg Up­ter­sa sa aro­ma­ma ana­na­sa, ba­na­ne od­no­sno va­ni­le, na udi­ci Ow­ner 50188 ve­li­či­ne 16, sa »tr­nom«.

Ka­ko je tok Ta­mi­ša na uda­lje­no­sti od 30 m od oba­le sa ko­je sam pe­cao pr­vog da­na bio do­sta jak i zah­te­vao te­ške hra­ni­li­ce, od­u­stao sam na po­čet­ku od svo­jih uobi­ča­je­nih »ta­mi­ških kom­ple­ta« – Tra­buc­co Sygnum Fe­e­de­ra du­ži­ne 3,6 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 90 g (ali sam nji­ma pe­cao dru­gog da­na, ka­da su do­volj­ne bi­le hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 50 g) i od­lu­čio se za »re­zer­vnu op­ci­ju«, tj. za šta­po­ve ko­je sam po­neo za even­tu­al­no ci­lja­no fi­de­ri­sa­nje ša­ra­na – For­ma­xo­ve mo­de­le Ac­ce­la i To­ur­ma­ster od 3,9 m, t.b. 150 g od­no­sno 115 g, ko­ji su mi od­lič­no po­slu­ži­li za vi­še­sat­no za­ba­ci­va­nje pu­nih AS hra­ni­li­ca »kram­pon­ki« sa 70 g olo­va.

ME­ĐU­TIM, OVOG PU­TA MI JE PA­ŽNJU BR­ZO pri­vu­kla i vi­so­ka su­prot­na oba­la, bla­go uz­vod­no od me­sta na ko­je sam za­ba­ci­vao si­ste­me sa udi­ca­ma na­mam­če­nim »ap­ter­si­ma«, gde su se u vo­du spu­šta­le su­ve gra­ne. Na mo­jim uobi­ča­je­nim »br­zin­skim« pe­ca­nji­ma ve­ro­vat­no ta­mo ne bih ni­šta ni po­ku­ša­vao (jer sam prak­tič­no od­mah na pret­hod­no za­ba­če­na dva šta­pa po­čeo da do­bi­jam le­pe ba­bu­ške, kru­pa­ti­ce i de­ve­ri­ke), ali bu­du­ći da sam imao vre­me­na na pre­tek, pri­stup je mo­gao da bu­de sa­svim dru­ga­či­ji ne­go ina­če... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 592-)