Tajna čarobne formule

Ka­da ri­ba je­de kao lu­da, lo­vi­ćeš je na bi­lo ko­ju va­ra­li­cu, i to ka­ko god da je vo­diš. Ali ne­u­po­re­di­vo su če­šće one si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma mo­ra­mo uskla­di­ti bar ne­ko­li­ko bit­nih kom­po­nen­ti da bi­smo ima­li uspe­ha. Za mno­ge od nas i u to­me je jed­na od ve­li­kih dra­ži ri­bo­lo­va

Broj­ni su raz­lo­zi sve ve­će po­pu­lar­no­sti ul­tra­la­kog va­ra­li­ča­re­nja i u sve­tu i kod nas.

Mno­ge ko­le­ge na­vo­de da su se za tu va­ri­jan­tu ri­bo­lo­va opre­de­li­le pre sve­ga zbog ve­li­ke ve­ro­vat­no­će da će pe­ca­nje bi­ti in­ten­ziv­no, tj. da će ma­lo eks­pe­ri­men­ti­sa­nja, upor­no­sti i sre­će u po­volj­nim uslo­vi­ma če­sto do­ne­ti mno­štvo uda­ra­ca i ulo­va. A to je ka­da se ko­ri­sti iz­u­zet­no la­gan pri­bor sa­svim do­volj­no da ri­bo­lo­vac ode ku­ći pre­sre­ćan i na­pu­nje­nih ba­te­ri­ja čak i ka­da ne­ko­li­ko de­se­ti­na ri­ba ko­je uhva­ti (i naj­če­šće sve pu­sti) ukup­no ne te­ži vi­še od dva-tri ki­lo­gra­ma.

NA­RAV­NO, NE­MA SPO­RA da to ne­ka­da i ni­je ne­ki po­se­ban iza­zov – ima da­na i si­tu­a­ci­ja ka­da za bo­gat ulov ni­je po­treb­no mal­te­ne ni­ka­kvo ume­će jer sit­na ri­ba, ka­da je u ve­li­kim ja­ti­ma, ume da na­sr­će kao lu­da na sve što joj mrd­ne u vi­do­kru­gu (vi­di okvir Na pra­znu udi­cu). To nam mo­že i du­že vre­me do­no­si­ti na­pad za na­pa­dom, a u lo­vu ban­da­ra ili bu­co­va na si­stem sa dva ve­štač­ka mam­ca ulo­ve po dve ri­be za­re­dom ne­kad čak i u dvo­ci­fre­nom bro­ju uza­stop­nih za­ba­ča­ja. Ali da­le­ko je od ne­mo­gu­ćeg, pa i od ret­kog, da sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti na­kon ta­kvog ri­bljeg lu­di­la ili na­red­nog da­na u isto vre­me na istom me­stu i sa istim va­ra­li­ca­ma je­dva uspe­mo da do­bi­je­mo ka­kvu ri­bu ili čak osta­ne­mo bez udar­ca u du­žem pe­ri­o­du.

Te eks­trem­ne si­tu­a­ci­je u osno­vi su po­sle­di­ca jed­ne jed­no­stav­ne či­nje­ni­ce – in­ten­ziv­no pe­ca­nje mo­gu­će je on­da ka­da pro­na­đe­mo obra­zac ko­ji da­je re­zul­tat, a ka­da nam on iz­mi­če, tj. ka­da ne­što što je ri­bi u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji bit­no ne pri­me­ću­je­mo ili ne ume­mo da joj da­mo, mo­že­mo oti­ći ku­ći bez »upi­sa« dok oko nas ko­le­ge uži­va­ju i hva­ta­ju ri­be mal­te­ne ko­li­ko po­že­le.

DE­ŠA­VA SE DA TAJ OBRA­ZAC va­ži na is­toj vo­di du­že vre­me u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri i do­volj­no ga je po­na­vlja­ti iz iz­la­ska u iz­la­zak da bi se le­po pe­ca­lo. Pro­blem je, me­đu­tim, to što on čak ni na istom me­stu, u isto do­ba go­di­ne i da­na če­sto ni­je isti čak ni po istom vre­me­nu, vo­do­sta­ju, tem­pe­ra­tu­ri vo­de i nje­noj pro­vid­no­sti, kao i svim osta­lim fak­to­ri­ma ko­je sma­tra­mo bit­nim. Uop­šte ni­su ret­ke ta­kve si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 585-)