Vetar, peleti i parfimisani kukuruz

Po­čet­kom pro­le­ća, dok je vo­da još pri­lič­no hlad­na, ša­ra­ni po pra­vi­lu i dalje ne­ma­ju ve­li­ki ape­tit, pa se pre­po­ru­ču­je pe­ca­nje uz mi­ni­mal­nu ko­li­či­nu pri­ma­me, ko­ja će ih sa­mo pod­sta­ći da je­du, ali ih ne­će za­si­ti­ti. Baš ta­kav pri­stup do­neo je is­ku­snim ša­ran­dži­ja­ma mno­go uspe­ha u pr­vom ovo­se­zon­skom iz­la­sku

Pr­vog mar­tov­skog vi­ken­da moj dru­gar i ko­le­ga po šta­pu Alek Ve­lič­ko­vić i ja do­go­vo­ri­li smo se da u skla­du sa vi­še­go­di­šnjim obi­ča­jem na­red­nih da­na otvo­ri­mo se­zo­nu lo­va ša­ra­na za­jed­nič­kim od­la­skom na ne­ki od »uhva­ti i pu­sti« re­vi­ra u oko­li­ni Be­o­gra­da. Ina­če, obo­ji­ca mno­go vi­še vo­li­mo Du­nav, po­go­to­vo te­re­ne oko Groc­ke i Ri­to­pe­ka, ali ka­ko na nji­ma u ovom de­lu se­zo­ne šan­se da se ša­ran ci­lja­no pe­ca prak­tič­no ne po­sto­je, ne­ka­ko nam se pro­sto na­met­nu­lo re­še­nje da za pr­vi iz­la­zak na tu ri­bu u go­di­ni oda­be­re­mo »ko­mer­ci­ja­lu«.

KOC­KI­CE SU SE PO­VOLJ­NO slo­ži­le, pa smo već u po­ne­de­ljak 6. mar­ta u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma bi­li na oba­li ve­li­kog je­ze­ra po­pu­lar­nog re­vi­ra RM Mi­ka Alas u Kr­nja­či, sa kom­plet­nom ša­ran­džij­skom »ar­ti­lje­ri­jom«, pri­ma­mom i mam­ci­ma, te sa una­pred raz­ra­đe­nim pla­nom, za­sno­va­nim ka­ko na ra­ni­jim is­ku­stvi­ma u pe­ca­nju ša­ra­na kra­jem zi­me (i na ovoj vo­di i dru­gde), ta­ko i na vre­men­skoj prog­no­zi. Na­i­me, s ob­zi­rom na to da su za taj dan me­te­o­ro­lo­zi na­ja­vlji­va­li ko­ša­vu br­zi­ne 5 m/s, što ni­je ni­ma­lo pri­jat­no (ni­ti zgod­no za ri­bo­lov), re­zer­vi­sa­li smo me­sto broj 10 zna­ju­ći da će nam ju­go­i­stoč­ni ve­tar tu du­va­ti u le­đa, pa nam ne­će sme­ta­ti pri za­ba­ci­va­nju, a i bi­će nam (uz do­bru gar­de­ro­bu) mno­go ma­nje ne­pri­ja­tan ne­go da uda­ra sa stra­ne ili nam bi­je u li­ce.

OD­MAH PO DO­LA­SKU NA VO­DU shva­ti­li smo da smo do­bro po­stu­pi­li, jer je u ra­no ju­tro bi­lo pri­lič­no hlad­no, čak sa bla­gim mra­zom, pa smo i sa ve­trom ko­ji nam je du­vao u le­đa ima­li uti­sak da će­mo se za­le­di­ti. No da­lji raz­voj do­ga­đa­ja bio je po nas po­vo­ljan, bu­du­ći da se pr­va ri­ba ja­vi­la ne­pun sat na­kon što smo za­ba­ci­li, a od­mah za njom i dru­ga, što nas je mo­men­tal­no za­gre­ja­lo i vi­še nam ni­ska tem­pe­ra­tu­ra ni­je bi­la ni na kraj pa­me­ti. U istom rit­mu se ri­bo­lov i na­sta­vio: elek­tron­ski sig­na­li­za­to­ri su se na svim šta­po­vi­ma pe­ri­o­dič­no ogla­ša­va­li, pa smo sva­ki čas ska­ka­li sa sto­li­ca, bo­ri­li se sa ša­ra­ni­ma sa­svim pri­stoj­ne pro­seč­ne te­ži­ne čak i za ovu vo­du, pri­hva­ta­li ih, sli­ka­li i vra­ća­li.

KA­KO SMO PRET­PO­STA­VLJA­LI DA u hlad­noj vo­di ape­tit još uvek pri­lič­no tro­me ri­be ni­je na­ro­či­to ve­li­ki, una­pred smo od­lu­či­li da ne­će­mo ba­ca­ti ve­će ko­li­či­ne pri­ma­me, pa ni­smo ni po­ne­li ku­va­ni ku­ku­ruz i dru­go zr­ne­vlje, ni­ti »ra­ke­te« i spod-šta­po­ve, već smo za pri­vla­če­nje ri­be ko­ri­sti­li sa­mo za udi­cu za­ka­če­ne PVA ke­si­ce sa ma­lom ko­li­či­nom So­pro­fish pe­le­ta, dok nam je ma­mac bio gu­me­ni ku­ku­ruz – i to jed­no ili dva zr­na, na­rav­no mon­ti­ra­na »na dla­ku« i »na­di­po­va­na« u ne­koj od »uma­kalj­ki« sa raz­li­či­tim aro­ma­ma (od ko­jih su se ovom pri­li­kom naj­bo­lje po­ka­za­le Ester­blend 12 i anis).

RI­BA JE RA­DI­LA KON­STANT­NO, i to u na­le­ti­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 580-)