Kad orah iznenadi

Dvo­ji­ca is­ku­snih ša­ran­dži­ja pri­hva­ti­la su za­ni­mljiv iza­zov – da sre­di­nom je­se­ni 24 ča­sa pe­ca­ju na je­ze­ru u De­be­lja­či. Oda­bra­li su me­sto ko­je su sma­tra­li naj­i­zgled­ni­jim s ob­zi­rom na tem­pe­ra­tu­ru vo­de i oče­ki­va­no po­na­ša­nje ri­be, do­go­vo­ri­li se oko ma­ma­ca i pri­ma­me i ostva­ri­li čak i bo­lji ulov ne­go što su oče­ki­va­li

Čim su me iz Tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je op­šti­ne Ko­va­či­ca pi­ta­li da li bih uče­stvo­vao u pra­vlje­nju re­por­ta­že o lo­vu ša­ra­na na De­be­ljač­kim je­ze­ri­ma za te­le­vi­zi­ju Bal­kan Trip, u po­moć sam po­zvao pri­ja­te­lja Zo­ra­na Slav­ko­vi­ća, mog ko­le­gu iz eki­pe Carp Pre­da­tors i biv­šeg re­pre­zen­ta­tiv­ca Sr­bi­je u ša­ran­skom ri­bo­lo­vu. Ka­ko ni­smo ima­li mno­go vre­me­na, iste ve­če­ri smo po­de­li­li za­du­že­nja i po­če­li sa spre­ma­njem spod-mik­sa (me­ša­vi­ne zr­ne­vlja za pri­hra­nji­va­nje), boj­li­ja, pre­li­va­ča za njih i opre­me neo­p­hod­ne za bo­ra­vak na vo­di u no­vem­bru.

OKO BOJ­LI­JA NI­SMO IMA­LI ni­ka­kve di­le­me; slo­ži­li smo se da for­si­ra­mo M1 aro­mu, dok smo spod-miks re­ši­li da na­pra­vi­mo od kom­bi­na­ci­je ce­lih i mle­ve­nih zr­na ti­gro­vog ora­ha sa še­ćer­cem, ko­ji će­mo pre­li­ti CSL-om (teč­nim eks­trak­tom ku­ku­ru­za). Pro­ce­ni­li smo da će­mo re­al­ne šan­se za do­bar ulov u ovom pe­ri­o­du ima­ti na po­zi­ci­ji br. 5, is­pred ko­je ima spru­do­va i dru­gih pre­la­za du­bi­ne, ko­ja je tu pri­tom ta­kva da ša­ra­ni­ma od­go­va­ra u ovo do­ba go­di­ne, pa smo po­zva­li za­jed­nič­kog do­brog pri­ja­te­lja Alek­san­dra Si­mi­ća, vla­sni­ka De­be­ljač­kih je­ze­ra, i re­zer­vi­sa­li to me­sto.

Zo­ran je re­šio da po­ne­se Cen­tury C2 šta­po­ve od 3,9 m, sna­ge (tj. kri­ve sa­vi­ja­nja) 3,5 lb, sa Shi­ma­no Aero Tec­hni­um ma­ši­ni­ca­ma na ko­ji­ma je bio naj­lon od 0,28 mm, a ja sam se opre­de­lio za iste ma­ši­ni­ce sa naj­lo­nom od 0,27 mm, te za šta­po­ve Nash Sco­pe Black OPS od 3,05 m, t.c. 3,5 lb.

NA JE­ZE­RO SMO STI­GLI PRED­VE­ČE, a sni­ma­nje je bi­lo za­ka­za­no za na­red­no ju­tro, ta­ko da smo ima­li vre­me­na da ma­lo pe­ca­mo i za svo­ju du­šu. Od­mah smo kre­nu­li sa hra­nje­njem če­ti­ri tač­ke (»spo­ta«) – dve u du­bljem de­lu i dve na spru­do­vi­ma, a po­sle to­ga smo se da­li na po­sta­vlja­nje ša­to­ra.

Pr­vi uda­rac i pr­vog uhva­će­nog ša­ra­na ima­li smo dva sa­ta na­kon hra­nje­nja, a čim smo tu ri­bu iz­va­di­li, pro­me­ni­li smo mam­ce na sva če­ti­ri šta­pa i do­hra­ni­li me­sta sa po par »ra­ke­ta« spod-mik­sa. Sat ka­sni­je ima­li smo još je­dan uda­rac, s tim što je od­mah na­kon kon­tre bi­lo ja­sno da je na mom šta­pu krup­ni­ja ri­ba, ko­ja se že­sto­ko bo­ri­la!

Zo­ran ni­je gu­bio vre­me, već je od­mah spod-šta­pom do­hra­nio me­sto još dok je ša­ran, ko­ji je sve vre­me po­ku­ša­vao da se oslo­bo­di udi­ce če­stim pro­me­na­ma prav­ca, bio ne­gde na po­lo­vi­ni ra­sto­ja­nja iz­me­đu tač­ke u ko­joj je uda­rio i oba­le. Ka­da smo ga iz­vu­kli na oba­lu i spu­sti­li u »ka­di­cu« ka­ko bi­smo ga bez­bed­no oslo­bo­di­li udi­ce, shva­ti­li smo da tu iz­u­zet­no ve­li­ku ri­bu ni­je­dan od nas još ni­je vi­deo, a na­kon što smo se sli­ka­li sa njom i vla­snik je­ze­ra nam je po­tvr­dio da je do­tad ni­ko ni­je bio upe­cao, što se da­lo za­klju­či­ti i po nje­nim usti­ma, na ko­ji­ma ni­je bi­lo ni­jed­nog tra­ga ra­ni­jeg uba­da­nja na udi­cu. Na­ža­lost, ovog pu­ta ni­smo po­ne­li va­gu, pa ni­smo mo­gli da iz­me­ri­mo ovog ka­pi­tal­ca, ali smo se slo­ži­li da iz­ve­sno ima pre­ko 20 kg. Obe ri­be do­šle su na ti­grov orah i na­ja­vi­le nam da bi noć ko­ja se br­zo spu­šta­la mo­gla bi­ti za­ni­mlji­va.

I TA­KO JE I BI­LO, BU­DU­ĆI da smo do ju­tra ima­li još če­ti­ri ša­ra­na ko­ji­ma se do­pao naš iz­bor ma­ma­ca. Za­ni­mlji­vo je pri­tom da... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 572-)