Dosta snage i malo sreće

U dru­gom de­lu tek­sta o pro­ble­mi­ma i iza­zo­vi­ma sa ko­ji­ma se smu­đa­roš su­o­ča­va ka­da mu se na šta­pu (ma­nje ili vi­še ne­na­da­no) na­đe kru­pan som, na re­du su pro­ble­mi pri pri­hva­ta­nju za­mo­re­nog ka­pi­tal­ca, te iz­bor pri­bo­ra (od šta­pa, pre­ko ma­ši­ni­ce, osnov­ne stru­ne, pred­ve­za i udi­ca) do si­ste­ma, ko­ji mo­ra da bu­de sa­vr­še­no uklo­pljen, jak, ali ne i pre­grub.

Na­kon što som pr­vi put is­pli­va i udah­ne va­zduh, nje­gov ot­por će sla­bi­ti, ali tre­ba oče­ki­va­ti da će se po­ja­vi­ti  još ne­ko­li­ko pu­ta na po­vr­ši­ni i kre­nu­ti bar u je­dan kra­ći beg pre ne­go što pot­pu­no osta­ne bez sna­ge, či­me se stva­ra­ju uslo­vi da ga iz­va­di­mo. Ali pre ne­go što poč­ne­mo sa pri­vla­če­njem, tre­ba da osmo­tri­mo oba­lu i iza­be­re­mo naj­pri­stu­pač­ni­je me­sto u ne­po­sred­noj bli­zi­ni na kom bi bez pro­ble­ma bi­lo mo­gu­će pri­hva­ti­ti lo­vi­nu (ne pre­po­ru­ču­ju se du­ge šet­nje po oba­li, jer ako bi se stru­na na­krat­ko opu­sti­la, ri­ba bi se mo­gla ot­ka­či­ti).

KA­DA JE RI­BA NA PO­VR­ŠI­NI, pro­ce­ni­će­mo ko­li­ko je do­bro za­ka­če­na i u skla­du sa si­tu­a­ci­jom pa­žlji­vo pri­stu­pi­ti iz­vla­če­nju. Tre­ba oče­ki­va­ti da pri­li­kom pr­vog do­di­ra ru­kom som bur­no od­re­a­gu­je, ma­da se mo­že de­si­ti i da bu­de to­li­ko iz­mo­ren du­go­traj­nim opi­ra­njem da ni pri pr­vom po­ku­ša­ju pri­hva­ta­nja ne pru­ži ap­so­lut­no ni­ka­kav ot­por. Ipak, ka­ko bi­smo iz­be­gli da se u po­sled­njem mo­men­tu na­glim tr­za­jem ot­ka­či, pre­po­ruč­lji­vo je po­pu­šta­nje koč­ni­ce ma­ši­ni­ce. Na­kon to­ga po­či­nje­mo sa la­ga­nim pri­vla­če­njem, re­gu­li­šu­ći pri tom ja­či­nu dri­la slo­bod­nom ru­kom. Uko­li­ko smo sa­mi, a som nam je na do­ma­ku, naj­bo­lje je da dr­ži­mo štap u jed­noj ru­ci, a ri­bu na­vla­či­mo ka se­bi dru­gom, po­vla­če­ći stru­nu. No u sva­kom tre­nut­ku mo­ra­mo bi­ti sprem­ni da na iz­ne­nad­ni ot­por od­go­vo­ri­mo pu­šta­ju­ći stru­nu i ti­me pre­no­se­ći te­ret na štap. Ka­da nam som bu­de pod no­ga­ma, pre­ba­ci­će­mo ili nju ili štap ta­ko da nam se na­đu u is­toj ru­ci, oslo­ba­đa­ju­ći na taj na­čin onu dru­gu za pri­hva­ta­nje. Bit­no je da stru­na sve vre­me bu­de za­teg­nu­ta, ka­ko bi­smo va­ra­li­cu, uko­li­ko je to mo­gu­će, dr­ža­li na bez­bed­nom od­sto­ja­nju od ru­ke ko­jom pri­hva­ta­mo lo­vi­nu i spre­či­li da nas udi­ca po­vre­di u slu­ča­ju da ri­ba, dok je dr­ži­mo za če­lju­sti, pro­kli­za. Ako je va­ra­li­ca za­ka­če­na na ne­zgod­nom me­stu, tj. ta­ko da nam je bez­bed­no pri­hva­ta­nje one­mo­gu­će­no, »tap­ša­njem« so­ma po gla­vi utvr­di­će­mo da li je do­volj­no mi­ran:  ka­da pre­sta­ne da re­a­gu­je na »ša­mar« uda­ren pre­ko če­la, spre­man je za va­đe­nje. Ve­li­kog so­ma hva­ta­mo ša­kom za do­nju vi­li­cu, ta­ko da svi pr­sti osim pal­ca steg­nu unu­tra­šnjost če­lju­sti, dok pa­lac do­la­zi od­o­zdo...(-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 414-)