Di­gi­tron i tim­ski rad

Naj­ve­ći uspeh u isto­ri­ji na­šeg tak­mi­čar­skog ri­bo­lo­va – pr­vo me­sto se­ni­or­ske re­pre­zen­ta­ci­je na svet­skom pr­ven­stvu u lo­vu ri­be udi­com na plo­vak – ostva­ren je na neo­če­ki­va­no ube­dljiv na­čin ali pot­pu­no za­slu­že­no, od­lič­nim oda­bi­rom tak­ti­ke i ve­li­kim po­žr­tvo­va­njem u nje­nom spro­vo­đe­nju

Od­mah na­kon odr­ža­va­nja po­sled­njeg ko­la ovo­go­di­šnje li­ge za iz­bor re­pre­zen­ta­ci­je Sr­bi­je (či­ji po­re­dak od­re­đu­je ko će pe­ca­ti za dr­žav­ni tim na­red­ne go­di­ne) or­ga­ni­zo­va­li smo sa­sta­nak na kom smo oba­vi­li fi­nal­ne do­go­vo­re o od­la­sku na ovo­go­di­šnje svet­sko pr­ven­stvo, či­ji je do­ma­ćin bio grad Osi­jek (u Hr­vat­skoj). Na osno­vu re­zul­ta­ta ostva­re­nih na pro­šlo­go­di­šnjem pr­ven­stvu Sr­bi­je za na­stup u dre­su sa dr­žav­nim gr­bom na tom nad­me­ta­nju pla­si­ra­li smo se Go­ran Ra­do­vić Gi­ca, De­jan Ra­jić, Ni­ko­la Mar­ko­vić, Vla­dan Mr­ku­šić, Ivan Pa­vlov i ja (Ne­ma­nja Dam­nja­no­vić), dok su struč­ni štab či­ni­li Ro­bert Bi­cok, Mi­lan Se­ku­lić, Mi­lan Mi­lo­sa­vlje­vić Mi­da, Dra­gan Bo­ško­vić, Ivan Gru­jić i De­jan Ar­sić.

NA TOM SA­STAN­KU PO­DE­LI­LI smo jed­ni s dru­gi­ma sva sa­zna­nja ko­ja smo u pret­hod­nom pe­ri­o­du us­pe­li da pri­ku­pi­mo o sta­zi i na­či­nu pe­ca­nja. Već po­sle ne­ko­li­ko raz­me­nje­nih re­če­ni­ca bi­lo je ja­sno da tre­ba da po­ne­se­mo pri­bor za sve teh­ni­ke – od krat­kih fik­snih šta­po­va (du­ži­ne od 3 do 6 m), pre­ko šte­ka i me­ča, do bo­lo­nje­za – i da bu­de­mo sprem­ni da sva­kom od njih pe­ca­mo, za­vi­sno od si­tu­a­ci­je.

Po­sled­nje in­for­ma­ci­je go­vo­ri­le su da je vo­do­staj iz­u­zet­no ni­zak (zbog vi­še­me­seč­ne su­še, ko­ja je Hr­vat­sku po­go­di­la jed­na­ko kao i osta­le ze­mlje re­gi­o­na i naj­ve­ćeg de­la Evro­pe), zbog če­ga su dva sek­to­ra od ukup­no pet (u ko­li­ko se pe­ca) mo­ra­la bi­ti pre­me­šte­na na dru­gu sta­zu, po­što na pr­vo­bit­no pred­vi­đe­noj de­o­ni­ci du­bi­na ni­je bi­la do­volj­na da bi uslo­vi bi­li jed­na­ki za sve. Ta­ko su tri sek­to­ra osta­la kod me­sta Bi­lje, a dva su pre­me­šte­na u To­po­lje. I jed­no i dru­go su sta­ri to­ko­vi re­ke Dra­ve, a obe vo­de su pre­gra­đi­va­njem pre­tvo­re­ne u le­pa je­ze­ra; je­di­ni pro­blem sa ovom sta­zom bio je za sve uče­sni­ke isti – raz­da­lji­na iz­me­đu nje­na dva de­la je 40 km!

U HR­VAT­SKU SMO oti­šli ne­de­lju da­na pre nad­me­ta­nja, ka­ko bi­smo mo­gli da ot­pe­ca­mo svih pet zva­nič­nih tre­nin­ga (od po­ne­delj­ka do pet­ka) pre sa­mog pr­ven­stva, ko­je se odr­ža­va u su­bo­tu i ne­de­lju. Tre­nin­zi se or­ga­ni­zu­ju ta­ko da sva­ka re­pre­zen­ta­ci­ja po je­dan dan lo­vi u dru­gom sek­to­ru, či­me sti­če uvid u si­tu­a­ci­ju u sva­kom od njih i za sva­ki mo­že pra­vi­ti tak­ti­ku po svo­joj me­ri.

Vo­ljom žre­ba smo mi pr­vog da­na tre­ni­ra­li u sek­to­ru B (kod Bi­lja). Pr­vi uti­sak bio je vr­lo po­vo­ljan – bi­lo je evi­dent­no da je ula­ga­nje ve­li­kog nov­ca i tru­da da­lo re­zul­tat u vi­du od­lič­ne sta­ze. Je­di­ni pro­blem pred­sta­vljao je već po­me­nu­ti vo­do­staj na ko­ji or­ga­ni­za­to­ri ni­su mo­gli da uti­ču. Bio je, na­i­me, to­li­ko ni­zak da smo se svi u pr­vi mah za­pi­ta­li da li će 4 me­tra du­ge ču­var­ke bi­ti do­volj­ne, jer je de­be­lim ba­gre­mo­vim stu­bo­vi­ma utvr­đe­na oba­la uz ni­vo ko­ji smo za­te­kli bi­la iz­dig­nu­ta vi­še od 3 m od po­vr­ši­ne vo­de.

TOG PR­VOG DA­NA TRE­NIN­GA is­pro­ba­li smo sve teh­ni­ke. Kao i uvek, naj­pre sam  »otvo­rio« štek štap od 13 m i po­čeo sa son­di­ra­njem dna, ko­je je do­ne­lo do­dat­no raz­o­ča­ra­nje jer se is­po­sta­vi­lo da je na du­ži­ni od 13 m du­bi­na sa­mo 60 cm. Pro­bao sam po­tom da bo­lo­nje­zom za­ba­cim na po­la je­ze­ra, ali i ta­mo je du­bi­na bi­la ve­ća za sve­ga par du­ži­na plov­ka. »Otvo­rio« sam on­da, kao i osta­li, i vi­še fik­snih šta­po­va, du­gih od 3 do 6 m, i po­la­ko smo po­če­li sa pr­vom pro­bom.

Na fik­sne šta­po­ve pri po­vr­ši­ni smo hva­ta­li ke­de­re (ka­u­gle­re) so­lid­ne te­ži­ne (oko 12 g), tem­pom od oko tri ko­ma­da u mi­nu­tu. Na is­toj du­ži­ni, sa­mo pri dnu, bi­lo je ve­o­ma sit­nih kru­pa­ti­ca i de­ve­ri­ka (pro­seč­ne te­ži­ne oko 10 g), ko­je su se lo­vi­le ne­što spo­ri­je od ke­de­ra. Pro­ba­li smo na­kon to­ga i na štek štap, na ko­ji smo upr­kos ve­o­ma ma­loj du­bi­ni po­če­li ta­ko­đe da hva­ta­mo ri­bu. Uz do­sad­nog cver­gla­na (te­škog pro­seč­no oko 30 g), do­bi­ja­li smo ta­ko i de­ve­ri­ke od 50 do 500 g, ba­bu­ške od 100 do 400 g, a ima­li smo i par ša­ra­na te­ških oko 600 g. Pro­ba­li smo i na bo­lo­njez, na ko­ji smo lo­vi­li i iste ri­be kao na du­ži­ni šte­ka, sa­mo je to pe­ca­nje bi­lo do­sta spo­ri­je.

Po za­vr­šet­ku tre­nin­ga, po­sle va­ga­nja ulo­va (či­ja se te­ži­na kre­ta­la od 4 do 7 kg), ne­ka­ko nam je naj­bo­lji uti­sak osta­vio ke­der, kog je tog da­na za če­ti­ri sa­ta kon­stant­nog pe­ca­nja mo­glo da se ulo­vi i vi­še od 7 kg. Ali vo­đe­ni ra­ni­jim is­ku­stvi­ma sa ve­li­kih tak­mi­če­nja, slo­ži­li smo se da je vr­lo mo­gu­će da će ke­der sva­kog da­na sve sla­bi­je ra­di­ti zbog ogrom­ne ko­li­či­ne ba­če­ne pri­ma­me i ma­ma­ca, pa je do­go­vor bio da na­sta­vi­mo sa tre­nin­zi­ma u istom rit­mu, tj. da i na­red­nih da­na pro­ba­mo da pe­ca­mo sve ri­be i na svim du­ži­na­ma.

DRU­GOG I TRE­ĆEG DA­NA tre­nin­ga bi­li smo u sek­tro­ri­ma D i E, u To­po­lju. Sta­za je tu bi­la ve­o­ma slič­na onoj u Bi­lju, sa­mo sa ma­lo du­bljom vo­dom, pa je na pu­noj du­ži­ni šte­ka iz­no­si­la oko 1 m, dok je na 25 m od oba­le bi­la oko 2 m. Opet smo pro­ba­li sve što i pr­vog da­na, ali ov­de na šte­ku ni­je bi­lo ri­be, pa smo ma­lo-po­ma­lo svi osta­vi­li krat­ke šta­po­ve i šte­ko­ve i pre­šli na bo­lo­nje­ze, sa ko­ji­ma je bi­lo ak­ci­je. Cver­gla­ni su bi­li ma­lo krup­ni­ji ne­go u B sek­to­ru (pro­seč­no te­ški 50 g) ali bi­lo je i le­pih de­ve­ri­ka, te­ži­ne od 100 do 600 g... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 568-)