Uspešno morsko »bandarisanje«

Čak i u pe­ri­o­du ka­da je mo­re naj­to­pli­je, a gu­žve na pla­ža­ma naj­ve­će, mo­že se na mno­gim me­sti­ma na Ja­dra­nu uži­va­ti u di­na­mič­nom pe­ca­nju ako se po­ne­se ose­tljiv pri­bor i ne­ko­li­ko vr­sta ma­lih ve­štač­kih ma­ma­ca, te usta­ne do­volj­no ra­no

Naj­to­pli­ji deo go­di­ne ni­je i naj­i­de­al­ni­ji za ri­bo­lov, ne sa­mo na re­ka­ma i je­ze­ri­ma (gde su vo­de po­sled­njih me­se­ci još ni­že i to­pli­je ne­go ina­če u ovo do­ba), već i na mo­ru, gde gu­žva i ga­la­ma ko­je pra­ve broj­ni tu­ri­sti ras­te­ru­ju ri­bu iz pli­ća­ka, ti­me po­seb­no ote­ža­va­ju­ći pe­ca­nje sa oba­le, na ko­je smo mi »kon­ti­nen­tal­ci« pre­vas­hod­no upu­će­ni. Ipak, bu­du­ći da sam i ovog le­ta išao na od­mor na cr­no­gor­sko pri­mor­je (u Šu­šanj, me­sta­šce iz­me­đu Ba­ra i Su­to­mo­ra), po­neo sam pri­bor i una­pred se o to­me ka­ko je naj­bo­lje pe­ca­ti po­sa­ve­to­vao sa Alek­san­drom Vu­ko­vi­ćem Ale­kom, ko­ji go­di­na­ma ži­vi u Cr­noj Go­ri i od­li­čan je po­zna­va­lac ri­bo­lo­va na tom pod­ruč­ju (a već pet go­di­na je i iz­u­zet­no ak­ti­van u gra­đan­skom po­kre­tu Stop kri­vo­lo­vu, ko­ji se iz­u­zet­no uspe­šno bo­ri pro­tiv ri­bo­kra­đe).

VO­ĐEN IS­KU­STVOM OD PRE tri go­di­ne, ka­da sam pr­vi put lo­vio ul­tra­lajt pri­bo­rom na mo­ru, ali i u me­đu­vre­me­nu una­pre­đe­nim ume­ćem i is­ku­stvom u slat­ko­vod­nom ri­bo­lo­vu, naj­pre sam pro­bao da lo­vim vo­ble­ri­ma. Pr­vu ri­bu do­bio sam bu­kval­no na pr­vi za­ba­čaj, u ra­nu zo­ru, na svo­ju ru­ko­tvo­ri­nu – Bi­ber­če od 27 mm (te­ži­ne 4 g) u be­lom (»Whi­te«) de­ko­ru. S raz­lo­gom sam ga oda­brao, jer zbog po­lo­ža­ja klju­na du­bo­ko za­ra­nja, a nji­me mo­že­mo lo­vi­ti na sa­mom dnu po­što »pak­ta« šti­ti udi­ce od za­pi­nja­nja za bi­lo ka­kvu pre­pre­ku. A upra­vo se kir­nje i pir­ke, ko­ji­ma sam po­sve­tio naj­ve­ću pa­žnju, dr­že dna, gde vre­ba­ju plen kri­ju­ći se u ru­pa­ma u ste­nju ili iza ste­na. Bu­du­ći da sam shva­tio da se po­na­ša­ju slič­no kao gr­geč (ban­dar), pro­bao sam da ih pe­cam upra­vo ona­ko ka­ko pe­cam gr­ge­ča u Sr­bi­ji i po­ka­za­lo se da ni­sam po­gre­šio.

In­te­re­sant­no je da sam ri­be na Bi­ber­če do­bi­jao uglav­nom pre svi­ta­nja, dok u pe­ri­o­du iz­la­ska sun­ca i na­kon to­ga one kao da vi­še ni­su bi­le za­in­te­re­so­va­ne za vo­ble­re. Za­pa­zio sam i da mi je Bi­ber­če do­sta na­pa­da i ulo­va do­no­si­lo on­da ka­da bi mo­re bi­lo uz­bur­ka­no, dok dru­ge va­ra­li­ce ni­su bi­le ri­bi in­te­re­sant­ne u za­ta­la­sa­noj vo­di.

OSIM VO­BLE­RA, PO­NEO SAM, na­rav­no, i še­di­će i ma­le gla­vi­nja­re. Še­do­vi du­gi od 4 do 6 cm po­ka­za­li su se kao vr­lo pri­vla­čan za­lo­gaj za ma­le mor­ske pre­da­to­re, ta­ko da sam osim dve go­re­po­me­nu­te vr­ste na njih imao i ma­le li­ce (ko­je sam br­zo vra­ćao u mo­re, ne­ret­ko ih i ne sli­ka­ju­ći, isto kao i sve osta­le upe­ca­ne ri­be). 

Ove go­di­ne sam mno­go vi­še vre­me­na ne­go pret­hod­ni put po­sve­tio di­vljim pla­ža­ma, ko­je obi­lu­ju ve­li­kim ste­na­ma i na oba­li i pri dnu, dok sam ma­nje pe­cao na pla­ža­ma sa ne­što či­sti­jim dnom, ko­je su mi pre tri go­di­ne da­va­le ve­ći­nu ulo­va. Zbog ne­is­ku­stva na ta­kvom no­vom te­re­nu iz­gu­bio sam u pr­vo vre­me po­do­sta še­do­va mon­ti­ra­nih na udi­ce sa džig gla­va­ma te­škim od 3 do 5 g, jer su va­ra­li­ce sa to­li­kim ote­ža­njem pre­br­zo to­nu­le i če­sto osta­ja­le na dnu, što zbog te­ži­ne gla­va, ko­je su la­ko za­pa­da­le me­đu ste­nje, što zbog tan­kih i na kr­za­nje o oštro ka­me­nje ose­tlji­vih pred­ve­za (od mo­no­fi­la For­max Rig Ma­ster, de­blji­ne 0,12 od­no­sno 0,14 mm). A ako bih ne­ka­ko i us­peo da za­dr­žim va­ra­li­cu sa to­li­kim ote­ža­njem tik iz­nad dna, agre­siv­ne ri­be sa usti­ma pu­nim oštrih zu­bi­ća če­sto su ki­da­le re­pi­će ili dru­ge de­lo­ve va­ra­li­ce i tek po­ko­ja bi se za­ka­či­la.

BR­ZO MI JE PO­STA­LO ja­sno da ne­što mo­ram da me­njam i na­šao sam do­bro re­še­nje u ko­ri­šće­nju še­di­ća na udi­ca­ma sa olov­nim gla­va­ma te­škim sa­mo 1 gram. One su spo­ro to­nu­le, pa je za­pa­da­nje me­đu ka­me­nje bi­lo ne­u­po­re­di­vo re­đe, a još je bo­lje bi­lo to što je ri­ba te znat­no lak­še mam­ce la­ko gu­ta­la, naj­če­šće do olov­ne gla­ve, pa se mno­go re­đe de­ša­va­lo da mi pre­gri­ze va­ra­li­cu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 566-)