Sitni šarani i krupne babuške

Du­nav kod Go­lup­ca u po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na jed­na­ko je po­pu­la­ran me­đu ko­le­ga­ma ko­je lo­ve smu­đa i so­ma kao i me­đu ljubiteljima lova krup­nih ba­bu­ški i ša­ra­na. Naš sve­stra­ni sa­rad­nik uži­vao je kra­jem le­ta u za­ni­mlji­vom fi­de­ri­sa­nju usred ovog ži­vo­pi­snog me­sta na sa­mom po­čet­ku Đer­dap­ske kli­su­re

Da se ja pi­tam, svih me­sec da­na go­di­šnjeg od­mo­ra pro­veo bih sa­mo na Vla­sin­skom je­ze­ru i Du­na­vu (de­sti­na­ci­ji ko­joj se ne­ka­ko uvek naj­vi­še ra­du­jem), prem­da sa su­pru­gom i ćer­kom uvek na­pra­vim ne­ki kom­pro­mis, pa iz­dvo­ji­mo ma­lo vre­me­na i za od­la­zak na mo­re u Grč­koj (gde ta­ko­đe na­đem na­čin i vre­me da pe­cam slat­ko­vod­ne ri­be –  vi­di str. 16).

OVOG PU­TA, KA­DA JE O DU­NA­VU REČ, us­peo sam da na­đem sme­štaj na sa­moj oba­li, u vi­kend-na­se­lju Vin­ci, po­red Go­lup­ca. Plan mi je bio da tu ili ne­gde u ne­po­sred­noj bli­zi­ni na­đem zgod­no me­sto, te da ga obe­le­žim pri­vre­me­no po­sta­vlje­nom bo­vom i sva­ko­dnev­no pri­hra­nju­jem me­ša­vi­nom ku­va­nog zr­ne­vlja, ko­ju sam pri­pre­mio kod ku­će, bu­du­ći da sam se na­dao da bi na­kon par da­na re­dov­nog hra­nje­nja mo­je mam­ce mo­gli pro­na­ći i ne­ki krup­ni­ji ša­ran ili ja­to ve­li­kih ba­bu­ški. Na­ža­lost, na prak­tič­no ce­lom tom po­te­su se uz oba­lu pru­ža ši­rok po­jas tra­ve, kog ne­ma sa­mo na ne­ko­li­ko oči­šće­nih pla­ža, ali na nji­ma su pre­ko ce­log da­na pri­sut­ni ku­pa­či, pa se tu ne mo­že pe­ca­ti. Za­to sam pr­vog ju­tra po do­la­sku od­mah na­kon svi­ta­nja ko­li­ma oti­šao do se­dam ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog Go­lup­ca, gde sam na du­gač­kom i ure­đe­nom be­to­ni­ra­nom ke­ju mo­gao da bi­ram me­sto za ri­bo­lov.

NAJ­PRE SAM SE SME­STIO u tzv. gor­njoj ma­ri­ni, ši­rom Sr­bi­je ču­ve­noj pre sve­ga po fan­ta­stič­nim ulo­vi­ma ba­bu­ške pre­ko zi­me, ali u ko­joj se pe­ca­lo i u osta­lim de­lo­vi­ma se­zo­ne. Ovog pu­ta sam tu bio je­di­ni ri­bo­lo­vac, a za­što je ta­ko po­sta­lo mi je sa­svim ja­sno ka­da ni po­sle dva sa­ta pe­ca­nja na fi­der, uz če­sto pu­nje­nje hra­ni­li­ca, ni­sam imao ni pi­pa­nje, pa sam od­lu­čio da po­tra­žim no­vo me­sto pre ne­go što dan pre­vi­še od­mak­ne.

Oti­šao sam do de­la ke­ja kod Go­lu­bač­kog par­ka, gde je pe­ca­lo ne­ko­li­ko ko­le­ga. Po­pri­čao sam s nji­ma i sa­znao da i tu bli­zu oba­le u vo­di ima ve­ge­ta­ci­je ko­ja sme­ta ri­bo­lo­vu, te da ri­bu tre­ba da po­tra­žim na da­lji­ni od 40-50 m, i to ni­po­što ne ko­ri­ste­ći za ma­mac cr­vi­će, na ko­je u sva­kom za­ba­ča­ju mo­men­tal­no ki­di­šu ne­ve­ro­vat­no broj­ni i agre­siv­ni »gla­vo­či«.

PO­SLU­ŠAO SAM SA­VE­TE is­ku­snih ko­le­ga, po či­jem sam na­gla­sku bez ika­kve di­le­me za­klju­čio da su iz Voj­vo­di­ne, a pe­ca­li su kla­sič­nim du­bin­ka­ma, si­ste­mi­ma sa ži­ča­nim hra­ni­li­ca­ma »lu­be­ni­čar­ka­ma« ko­je su pu­ni­li ku­va­nom pre­kru­pom, pri če­mu su na udi­ce na krat­kim pred­ve­zi­ma ka­či­li zr­na ku­va­nog ku­ku­ru­za. Dok sam se ja na­mon­ti­rao, oni su do­bi­li po par ma­njih ša­ra­na, od ko­jih su ne­ke vra­ti­li, a dru­ge za­dr­ža­li, sta­vlja­ju­ći ih u kan­te »ju­pol­ke«.

Ja sam onu svo­ju me­ša­vi­nu ku­va­nog ku­ku­ru­za, pše­ni­ce i ko­no­plje pro­me­šao sa Gi­ca Mix hra­nom za ša­ra­ne i ba­bu­ške – pri­ma­mom cr­ven­ka­ste bo­je i slat­ka­ste aro­me, pa sam ta­ko do­bi­je­nom sme­som pu­nio ka­ve­zne AS hra­ni­li­ce na oba šta­pa, ko­je sam za­ba­ci­vao na da­lji­nu od oko 45 m. Ne­ko vre­me sam če­sto va­dio si­ste­me i do­pu­nja­vao hra­ni­li­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 566-)