Šed beli sreću deli

Gr­ge­ča sve vi­še lju­bi­te­lja la­kog i ul­tra­la­kog va­ra­li­ča­re­nja ci­lja­no pe­ca na ka­na­li­ma i je­ze­ri­ma. Na ve­li­kim re­ka­ma ban­dar se još uvek uglav­nom hva­ta slu­čaj­no i uz­gred­no, naj­vi­še zbog uve­re­nja da je te­ško pro­na­ći me­sta na ko­ji­ma se za­dr­ža­va u ve­ćem bro­ju, što za­pra­vo uop­šte ni­je tač­no, sa­mo ako ri­bo­lo­vac u ot­kri­va­nje iz­gled­nih te­re­na i efi­ka­snih pri­stu­pa ulo­ži ma­lo vre­me­na i ener­gi­je

Le­to za ri­bo­lov mo­že bi­ti i do­bro i lo­še, a ove go­di­ne zbog ni­skih vo­do­sta­ja na re­ka­ma, je­ze­ri­ma i svim dru­gim vo­da­ma, iza­zva­nih pa­kle­nim vru­ći­na­ma i manj­kom pa­da­vi­na ne da­je nam mno­go osno­va za op­ti­mi­zam. Ali ka­da bi­smo uvek tra­ži­li ide­al­ne uslo­ve da bi­smo oti­šli na pe­ca­nje, ve­ru­jem da bi ve­ći­na nas go­di­šnje tek ne­ko­li­ko pu­ta iza­šla na vo­du. Kon­kret­no, zbog is­pit­nih oba­ve­za na fa­kul­te­tu po­čet­kom le­ta (kad su tem­pe­ra­tu­re bi­le pri­jat­ni­je i uslo­vi bo­lji ne­go sa­da) ni­sam mo­gao da se po­sve­tim ri­bo­lo­vu ono­li­ko ko­li­ko sam že­leo. Na­dao sam se da ću ipak i sa­da, kao i la­ne u ovo do­ba, mo­ći uspe­šno da pe­cam gr­ge­ča (ban­da­ra) i bu­co­va sa ke­ja na du­nav­skom po­lu­o­str­vu (ne­ka­da­šnjem ostr­vu) Ada Hu­ja u Be­o­gra­du. Me­đu­tim, ove go­di­ne je vo­do­staj ne­što ni­ži, te je sva ri­ba da­lje od oba­le pu­ne ste­na i na­ne­tog gra­nja, što su ide­al­ni za­klo­ni za gr­ge­če. Pa po­što mi je bi­lo ja­sno da se sa oba­le te­ško mo­že ozbilj­ni­je pe­ca­ti, do­go­vo­rio sam se sa ime­nja­kom i do­brim dru­ga­rom Jo­va­nom Sto­ja­no­vi­ćem, vi­deo-auto­rom i vla­sni­kom Ju­tjub ka­na­la An­gler No­tes, da pro­ba­mo da ban­da­re po­tra­ži­mo ne­što da­lje od nje, pe­ca­ju­ći iz nje­go­vog čam­ca la­kim i ul­tra­la­kim kom­ple­ti­ma, na ma­le si­li­kon­ce.

PR­VOG DA­NA SMO RE­ŠI­LI DA pro­ba­mo da lo­vi­mo gr­ge­če na te­re­ni­ma na ko­ji­ma je Jo­ca ra­ni­je uspe­šno pe­cao smu­đa i is­po­sta­vi­lo se da je iz­bor me­sta do­bar, ali smo sti­gli na sam kraj cu­ga ban­da­ra jer smo naj­pre ipak ma­lo ju­ri­li bu­co­va (i ima­li u to­me tek to­li­ko uspe­ha da se ne ka­že da smo sa­svim pro­tra­ći­li vre­me). Ipak, uhva­ti­li smo po par gr­ge­ča, na ne­ko­li­ko mi­kro­lo­ka­ci­ja, pa je de­lo­va­lo da ima smi­sla do­ći na vo­du znat­no ra­ni­je i od sa­mog po­čet­ka pe­ca­nja ju­ri­ti ma­le pru­ga­ste gra­bljiv­ce, po­što smo se slo­ži­li da je lo­gič­no da po ve­li­koj vru­ći­ni i oni na­sto­je da sa tro­še­njem ener­gi­je za­rad je­la za­vr­še što pre.

NA­RED­NOG JU­TRA SMO NA VO­DI bi­li ne­što pre pet sa­ti. Dok sam ja ovog pu­ta po­ku­ša­vao da pre­va­rim ne­kog gr­ge­ča na še­do­ve stan­dard­ne du­ži­ne (5 cm), na udi­ca­ma sa gla­va­ma od 3 g, moj ime­njak je pri­me­nio ne­što dru­ga­či­ji pri­stup i kao i dan ra­ni­je tra­žio ri­bu na dži­go­ve sa ote­ža­njem od 6 do 8 g i ne­što ma­nje si­li­kon­ce, ko­je je pod­sti­cao na ti­tra­nje iz­nad sa­mog dna, prak­tič­no u me­stu, što mu je do­ne­lo ri­bu već na pr­vi za­ba­čaj. Ja sam se upi­sao ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja ka­sni­je, do­du­še sa ma­lo krup­ni­jim gr­ge­čom, ali sam se ubr­zo i ja vra­tio na te­že gla­ve, ka­kve sam ko­ri­stio i pret­hod­nog da­na, jer smo obo­ji­ca ste­kli uti­sak da se ban­dar pro­sto »za­le­pio« za dno, gde mu je sva­ka­ko pri­jat­ni­je ne­go bli­že po­vr­ši­ni, pa je spu­šta­nje va­ra­li­ca u ve­ću du­bi­nu bi­lo naj­e­fi­ka­sni­ji na­čin da ga is­pro­vo­ci­ra­mo na na­pad i uhva­ti­mo

TA­KVA TAK­TI­KA DA­LA JE re­zul­tat, bu­du­ći da smo ima­li do­sta uda­ra­ca i ulo­va, isti­na ne pre­vi­še krup­nih ri­ba, ali so­lid­nih s ob­zi­rom na pro­seč­nu ve­li­či­nu gr­ge­ča u na­šim vo­da­ma. Br­zo se po­ka­za­lo da su osim slo­ja vo­de u kom tre­ba tra­ži­ti ri­bu još tri fak­to­ra bi­la ključ­na za uspeh u ovom ri­bo­lo­vu.

Pr­vi od njih bi­la je obo­je­nost... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 564-)