Od iglice do lice

Sve vi­še slat­ko­vod­nih ri­bo­lo­va­ca no­si šta­po­ve na mo­re i to­kom go­di­šnjeg od­mo­ra bar ne­ko­li­ko sa­ti dnev­no pro­ve­de pe­ca­ju­ći. Naš du­go­go­di­šnji do­pi­snik iz Va­lje­va u Grč­koj pre­ko le­ta pe­ca vi­še od dve de­ce­ni­je, a to bo­ga­to is­ku­stvo pri­me­nio je i pre ne­ko­li­ko ne­de­lja uspe­šno pe­ca­ju­ći raz­ne vr­ste ri­ba prak­tič­no usred jed­nog od naj­po­pu­lar­ni­jih tu­ri­stič­kih me­sta

Za pr­vi deo ovo­go­di­šnjeg let­njeg od­mo­ra, ko­ji re­dov­no pro­vo­dim u Grč­koj, ovog pu­ta iza­brao sam me­sto Edip­sos, na ostr­vu Evi­ja. Edip­sos je ba­nja po­zna­ta još iz an­tič­kog do­ba po broj­nim ter­mal­nim vo­da­ma, či­ja tem­pe­ra­tu­ra ide i do 80 º C. Ne­ke od njih su spro­ve­de­ne u ba­ze­ne u spa cen­tri­ma, dok se dru­ge uli­va­ju di­rekt­no u mo­re, pa ima pla­ža gde se to­pla vo­da sli­va sa ste­na i gde se tu­ri­sti do de­se­tak mi­nu­ta po se­si­ji brč­ka­ju ili na­pro­sto le­že u im­pro­vi­zo­va­nim pri­rod­nim ba­zen­či­ći­ma, što re­lak­si­ra or­ga­ni­zam i ubla­ža­va te­go­be ka­kve se ja­vlja­ju u slu­ča­ju ar­tri­ti­sa, re­u­me i sl. Zbog ovih ter­mal­nih vo­da Edip­sos uglav­nom po­se­ću­ju sta­ri­ji tu­ri­sti, ali to­kom vi­ken­da na kra­će iz­le­te do­la­ze Gr­ci svih ge­ne­ra­ci­ja.

NA EVI­JI SAM PR­VI PUT BIO PRE ŠEST go­di­na, ali kra­jem ma­ja, a ovog pu­ta u ter­mi­nu od 6. do 16. ju­na. Ri­bo­lov je pri­li­kom mog pr­vog bo­rav­ka bio od­li­čan – hva­tao sam na va­ra­li­ce mno­go ora­da i bran­ci­na, te po­ne­kog ci­pla. Ove go­di­ne, me­đu­tim, si­tu­a­ci­ja je bi­la ne­što dru­ga­či­ja. Ora­de ni­su bi­le tu, iz ne­kog raz­lo­ga ko­ji ni­sam us­peo da do­ku­čim, pa sam se opre­de­lio za lov dru­gih vr­sta, ko­jih je bi­lo u do­volj­nom bro­ju.

CEN­TRAL­NO ME­STO RI­BO­LO­VAČ­KIH DE­ŠA­VA­NJA bio je ve­li­ki mol, i to nje­go­va spolj­na stra­na – pre­ma otvo­re­nom mo­ru, ko­ja je bi­la ide­al­na za va­ra­li­ča­re­nje i gde je sva­ko­dnev­no pe­ca­lo naj­vi­še ko­le­ga. Glav­na di­sci­pli­na bio je lov igli­ca ra­znih ve­li­či­na na ma­le pil­ke­re ili fi­let od ri­be; i jed­no i dru­go za­ba­ci­vao sam po­mo­ću bom­bar­de (tj. zbi­ro­li­na) –pro­vid­nog po­ma­ga­la ko­je je aero­di­na­mič­no i hi­dro­di­na­mič­no, te se ko­ri­sti za lov na ve­li­kim da­lji­na­ma, a si­ste­mi­ma sa la­ga­nim mam­ci­ma. Sre­ćom, sa bom­bar­da­ma od 15 ili 20 g sam mo­gao da do­volj­no da­le­ko pla­si­ram i pil­ker­čić Duo Te­tra Jig od sa­mo 3 g (za ni­jan­su te­že va­ra­li­ce tog ti­pa sam za­bo­ra­vio kod ku­će), na si­ste­mu sa du­gač­kim pred­ve­zom od flu­o­ro­kar­bo­na preč­ni­ka 0,20 mm, i na­pe­cao sam se igli­ca sa­svim so­lid­ne pro­seč­ne te­ži­ne.

VE­ĆI­NA KO­LE­GA KO­RI­STI­LA je pli­va­ju­će bom­bar­de, a ja sam po­sle dva-tri da­na ri­bo­lo­va na njih pre­šao na to­nu­će jer sam pri­me­tio da se igli­ca po­vre­me­no spu­šta na du­bi­nu od oko 1,5 m i ta­da bih imao ne­što vi­še uspe­ha od osta­lih, tj. do­bi­jao krup­ni­je ko­ma­de i vi­še ri­be. Ipak, naj­bo­lje re­zul­ta­te po­sti­zao sam ka­da bih ume­sto pil­ke­ra na kraj pred­ve­za ve­zao udi­cu ve­li­či­ne 8 i na nju ka­čio jed­nom pro­bo­de­ni fi­let od pret­hod­no upe­ca­ne igli­ce, ko­ji sam po­tom po­la­ko vu­kao ka­ko bi le­lu­jao kroz vo­du. Re­a­li­za­ci­ja je ta­ko bi­la naj­bo­lja, jer sam če­sto gle­da­ju­ći naj­lon mo­gao da re­gi­stru­jem da je igli­ca po­če­la da uzi­ma ma­mac, pa bih us­po­rio na­mo­ta­va­nje stru­ne i pu­stio atrak­tiv­nu gra­blji­vi­cu da pro­gu­ta fi­let.

OSIM IGLI­CA, NA PIL­KE­RE SE ja­vljao i ša­run, kog je bi­lo naj­lak­še pre­va­ri­ti ka­da ja­to poč­ne da pro­ga­nja sit­ne sar­de­le, tj. da ra­u­bu­je po sa­moj po­vr­ši­ni. To se ni­je de­ša­va­lo če­sto, ali on­da ka­da je­ste sva­ki za­ba­čaj do­no­sio je le­pog ša­ru­na.

Ko­le­ga Je­re­mi­ja iz Be­o­gra­da, ko­ji na Evi­ju do­la­zi du­gi niz go­di­na, ulo­vio je na de­se­tak cen­ti­me­ta­ra dug vo­bler le­pu pa­la­mi­du, te­šku 1,5 kg, ko­ja mu je pru­ži­la uz­bu­dlji­vu bor­bu i za­vr­ši­la kao uku­sna ve­če­ra. I ja sam po­vre­me­no ba­cao »sti­ko­ve« i ne­ke te­ške pil­ke­re, ali u to­me ni­sam imao uspe­ha, pa sam se br­zo vra­ćao na lov igli­ca i ša­ru­na na go­re­o­pi­sa­ni na­čin. Ina­če, na Evi­ji se naj­bo­lje pe­ca na je­sen, ka­da u po­tra­zi za hra­nom oba­li pri­la­ze ve­li­ka ja­ta lu­ce­va, pa­la­mi­da, lam­pu­ga, pa i go­fo­va, te su ulo­vi če­sto od­lič­ni i te­ško je na­ći me­sto na do­ku ako se baš do­bro ne po­ra­ni.

SA­DA JE U LU­CI SVA­KOG JU­TRA bi­lo po ne­ko­li­ko ri­bar­skih bro­do­va, ko­ji su sve­žim sar­de­la­ma snab­de­va­li ri­bar­ni­ce iz gra­da i oko­li­ne. Na­kon što bi hlad­nja­če po­ku­pi­le »ka­še­te« od sti­ro­po­ra sa sar­de­la­ma za pro­da­ju, ri­ba­ri bi se da­li na sla­ga­nje i či­šće­nje mre­ža, a sav ri­blji škart (in­ću­ne, ošte­će­ne sar­de­le i dr.) ba­ca­li bi u mo­re oko bro­do­va, pa je i to uči­ni­lo da ri­ba ko­ja se tu­da mu­va bu­de si­ta, tj. ne pre­vi­še za­in­te­re­so­va­na za ono što pe­ca­ro­ši ima­ju da joj po­nu­de. Ve­ći­nu po­sa­de na ovim ri­bar­skim bro­do­vi­ma či­ne egi­pat­ski Kop­ti, ko­ji na plo­vi­li­ma i ži­ve i od ko­jih sam za evro-dva ku­po­vao po pu­nu ke­su sar­de­la i in­ću­na za ri­bo­lov, a jed­nog ju­tra, ka­da sam se uže­leo pe­ca­nja na plo­vak, ma­ka­za­ma sam sit­no isec­kao te sar­de­le i po­vre­me­no ih ba­cao u mo­re... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 564-)